Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 191
    Пратите нас

    Пропагирањем резолуције о Сребреници жели се, а то громогласно избија између редова сваке вести о њој, притиснути Република Српска и прогласити геноцидном творевином, поново изазвати тензије, изнова организовати семинаре... а људски животи у свему томе испадоше небитни, иако се о њима највише прича.

    Хидајет Туркоглу (турски кошаркаш, коренима из околине Сјенице), Владе Дивац и Предраг Стојаковић, играјући током неколико сезона у Сакраменту, урадили су више за помирење на Балкану, него за 20 година заједно све амбасаде, невладине организације, судови и изасланици. 

    „Брат Хидо“, могло се чути о овом великом човеку. Са друге стране, „апостоли мира“, „агитатори помирења“ и остали корисници фондова (част изузецима) терали су народе, а поготову један, да се суочавају са прошлошћу, а суштински их само више завађали и навлачили бес.

    Ћутање није решење, али није ни резолуција

    За страшан злочин у Сребреници знамо сви. И он сигурно неће бити заборављен. Али 20 година касније, када су се страсти колико-толико смириле, када мултиетничка Босна и Херцеговина можда не функционише као идеална држава, али бар некако функционише, неко поново додаје со на рану, а све — тобоже — зарад помирења.

    Нешто ту није у реду. Најављена резолуција у Савету безбедности УН ће још више продубити поделе. Не, не желимо да кажемо да би требало ћутати, али начин на који се читав процес одвија указује да је иницијаторима циљ нешто сасвим друго.

    Нехајно колективно осуђивање

    Геноцид (гр. генос, род, народ, и l. accidere, убити) је међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства (в. нирнбершка пресуда), а сам термин геноцид је усвојен на заседању Генералне скупштине УН 1946. године.

    Кривица је индивидуална, никако колективна — понављају деценијама и судије и тужиоци из Хага, али поменути „апостоли мира“, као да не брину за то и упињу се да, под паролом помирења, представе ситуацију далеко гором нешто што јесте. Свакако да би ствари и догађаје требало назвати правим именом, али нехајно проглашавати један народ за колективног творца и извршиоца злочина веома је опасно.

    Протежирање и пропагирање резолуције о Сребреници, а то громогласно избија између редова сваке вести о њој, има за циљ баш то: притиснути Републику Српску и прогласити је геноцидном творевином, али и Србију ђутуре са њом. Треба поново изазвати тензије, изнова организовати семинаре, а људски животи у свему томе су небитни, иако се о њима највише прича. То неће бити пијетет жртвама Сребренице, већ поновно превртање њихових гробова. А то се напросто не ради.

    Нису сви Срби опседали Сарајево

    Ускраћивање гостопримства председнику Србије у Сарајеву, за већ уговорену посету, је још један доказ да када спољни фактор умеша своје прсте на Балкану буде трусније него што је иначе било. И вести су чак, у најмању руку, необично конотиране: „Николић није отишао у Сарајево“, уместо „Николићу речено да не долази“.

    И то оном истом Николићу који је пре две године у Сарајеву рекао: „Ја клечим због тога. Ево клечим. И тражим помиловање за Србију због злочина који је почињен у Сребреници… Извињавам се за злочине које је у име наше државе и нашег народа починио било који појединац из нашег народа“.

    А сада „апостоли мира“ констатују да је Бакир Изетбеговић погрешио што није дочекао председника Србије, јер би, кажу, тада Николић могао да види Сарајево одоздо. Ова цинична опаска хоће да поручи како је Николић опседао Сарајево. Или да су сви Срби којима је Николић председник опседали Сарајево. Истина је, пак, да се они који су то радили налазе у Хагу. И суди им се. Држава Србија их је тамо послала.

    Али „апостоли мира“ очито воле да они пресуђују. Чак изнебуха у читаву причу убацују и Русију која, према њима, има намеру да дестабилизује Балкан. А како то Русија ради, зашто то ради и откуда им идеја да то уопште и ради — нема одговора.

    Важно је да звечи

    Њима је важно да су нешто рекли. Па нека звечи. Не бирати речи, не пазити на квалификације, наводно бринути о мртвима без осврта на живе, потенцирати да се жртве не пребројавају — што стварно не би требало радити, али никако не би требало ни поредити убијање милион људи у Руанди и Сребреницу.

    Алексеј Пушков
    © Фото : Танјуг/Сава Радовановић
    Хидајет Туркоглу, Владе Дивац и Предраг Стојаковић су само радили свој посао. Играли су кошарку. Колатерална корист је био онај поменути поклич: „Брат Хидо“ и амортизовање међунационалних односа. 

    „Апостоли мира“ такође само раде свој посао. Са нагласком на посао. Само што они, за разлику од кошаркаша, троше силне новце (и према стандардима америчке професионалне кошарке), а ни мира ни амортизовања међунационaлних односа нема. Ево већ 20 година. Циници би рекли да можда не раде добро свој посао. Или да га баш својски добро раде.

    Тагови:
    Сребреница, Европска унија, резолуција, геноцид, Сребреница
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога