Београд+ 14°C
Ниш+ 14°C
Слушајте Sputnik
    Сребренички имам Идриз Халиловић

    Регионално помирење и (не)помирљиви интереси (2)

    © AP Photo/ Амел Емрић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Милош Мишић
    0 840291

    Британски предлог резолуције о Сребреници, који је спречен руским ветом, није имао за циљ да ода почаст жртвама, већ је креиран с намером да се изврши притисак на Републику Српску — ако не и да створи претекст за њено укидање.

    С друге стране, Срби у БиХ, који су створили РС у страху од унитаризације и прегласавања, већ доживљеног на референдуму о независности 1992. године, имају сасвим супротан интерес: издвајање из БиХ и евентуално, у перспективи, уједињење са Србијом.

    Попуштање пред захтевима Бошњака и међународне заједнице — што од Републике Српске у периоду од 1996. до 2006, што од званичне Србије од 2000. године до данас — није схваћено као знак добре воље, него као знак слабости. Довело је до тога да председник Додик, ојачан подршком Русије, која је и сама незадовољна међународним поретком креираним на њену штету после хладног рата, крене у активну борбу за враћање надлежности са нивоа БиХ на ниво РС, успут стално претећи референдумом о независности у одређеним повољним међународним околностима.

    А Србија? Она у свему овоме, од 2000. године до данас, врло активно, чак снисходљиво, „пружа руку помирења“, која некако увек остане у ваздуху. Као да није довољно то што је званични Београд осудио све злочине почињене над несрпским становништвом широм бивше СФРЈ, што је Србија ухапсила и изручила све оптужене пред Хашким трибуналом, што су највиши државни званичници три пута били да одају почаст жртвама злочина у Сребреници, и то без захтева за реципрочним чином…

    И после напада који се догодио у Сребреници, читава српска културна, интелектуална и политичка јавност и даље инсистира на томе да „рука помирења остаје испружена“. Један од одговора на то стигао је из Ријасета Исламске заједнице БиХ — да премијер Вучић треба да се врати у Поточаре са „венцем признања геноцида“.

    После свега, постаје јасно како бошњачка страна замишља помирење: РС и Србија треба да признају „агресију на БиХ“ и „геноцид“, а потом Србија треба да учествује у утеривању РС у унитарну Босну и Херцеговину.

    Међу појединцима у бошњачком и српском народу помирење је свакако могуће, и то се види управо на примеру Сребренице, где се суживот Срба и Бошњака ипак остварује. Какав-такав, али ипак суживот. Проблем настаје када се ствари издигну на виши ниво, на ниво два национална корпуса која имају, то је сада постало кристално јасно, међусобно оштро супротстављене, готово непомирљиве интересе.

    Знајући све то, Милорад Додик је понудио можда и компромисно решење — повратак на изворни Дејтон. Срби би одустали од идеје референдума о независности и жеље  да се одвоје од Босне и Херцеговине, а Бошњаци би одустали од унитаризације и мајоризације друга два народа у БиХ.

    На ову понуду Додик још увек није добио никакав одговор, што и не чуди. То су ти интереси. Непомирљиви. 

    Први део текста можете прочитати овде.

    Слично:

    Додик: Народ иде на референдум, не узима оружје
    Могу ли Клинтонови да прогурају унитарну Босну?
    Изгласана одлукa о референдуму у Републици Српској
    Исламска држава — геополитички полицајац САД
    Исламисти поручили: Радуј се Србијо, бићеш део исламије
    Додик: БиХ може да опстане само по Дејтону
    Тагови:
    централизација, унитаризација, Католичанство, Хрвати, Бошњаци, муслимани, Срби, Православље, Ислам, Милорад Додик, Александар Вучић, Сарајево, Бањалука, Сребреница, Република Српска, Босна и Херцеговина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога