Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Дамаск, престоница Сирије

    Зашто Русија брани Сирију

    © Sputnik / Дмитрий Виноградов
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    11250
    Пратите нас

    Попут Катарине Друге, Путин верује да Дамаск држи у рукама кључеве руске куће и не жели да она падне у непријатељске руке.

    Суочена са крвавим спектаклом на Блиском истоку, чију су равнотежу уздрмале бројне америчке интервенције, Русија се дуго држала по страни. У случају Сирије, Москва не жели да се задовољи улогом немоћног посматрача.

    Разлози због чега је решила да делује су сложени.  

    Русија боље познаје овај терен од Запада и реално разматра последице пада сиријског режима, на чему САД и њени европски и блискоисточни савезници годинама раде.


    Привржена принципу стабилности и равнотеже међу великим силама, Русија не престаје да понавља да непоштовање националног суверенитета држава води урушавању система на коме су изграђени међународни односи. 

    После „плишаних револуција“ у свом окружењу, постала је осетљива на начин на који спољно уплитање може да дестабилизује земљу инструментализујући и подржавајући опозиционе покрете.

    Оцењујући последице „арапских пролећа“, Владимир Путин је у Московским новостима у фебруару 2012. године приметио да „присуствујемо појављивању сила, као и верских екстремиста, чији је циљ да промене правац развоја земље и њену секуларну природу“. 

    Поучена искуством десетогодишњег рата у Чеченији и бројних терористичких напада, Русија је много раније и много јасније уочила опасност од ширења исламизма на Медитерану. Док је Запад, на првом месту Французи, Американци и Британци, наоружавао и обучавао  сиријску опозицију за рат против Башара ел Асада, Русија је у томе видела опасност од снажења радикалних исламистичких покрета, попут Ел Нусре. Оружје које је Запад слао пало је у руке ових група, које су временом преузеле главну улогу у борби против сиријске војске.


    Радикалне исламистичке групе су ојачале и због финансијске помоћи која је стизала од заливских земаља, Саудијске Арабије и Катара на првом месту, које су допринеле да се Сирија, један од оснивача Арапске лиге, претвори у земљу џихада. 

    Ширење радикалног исламизма директно погађа Русију, много више него, на пример, Француску, која је као разлог за бомбардовање Сирије навела „легитимну одбрану". Ова опасност нарочито прети бившим совјетским републикама у централној Азији, попут Узбекистана и Таџикистана, у којима се радикалне исламистичке групе боре за успостављање сунитских исламистичких република.
     
    Салафизам (радикално конзервативни покрет унутар сунитског ислама) који позива на џихад шири се и унутар Русије, на Кавказу, све до република Татарстан и Башкортостан, са већинским муслиманским становништвом. 

    Москва не жели да се у њеном суседству понови либијски модел, који је ову земљу након западне интервенције увео у хаос. 


    Русија, која се много више него Запад показала као заштитник хришћана на Блиском истоку, заједнице којој прети истребљење, не жели да дозволи да пад сиријског режима доведе до краја лаичке државе и мирољубиве међуверске коегзистенције, утолико пре што је у Дамаску седиште Антиохијске патријаршије, која се сматра једном од четири древне патријаршије Васељенске цркве.

    Поред бојазни од ширења радикалног исламизма и дестабилизације Блиског истока, Русија је у Сирији и због њене важне стратешке позиције на путу гаса, која је постала део нове „Велике игре“. Сирија је 2011. године склопила уговор са Ираном и постала главни центар за производњу и чување залиха гаса у региону. Њена улога је нарочито постала важна након што је криза у Украјини довела у питање доток руског гаса у Европу, а САД и ЕУ учиниле све да не дође до изградње алтернативних гасовода којима би  се у Европу допремао руски гас. 
     
    Ако дође до промене режима под притиском Запада, и Дамаск се одвоји од Москве и Техерана, читава гасна геополитика региона ће бити измењена. Ко контролише власт у Сирији контролисаће и гасне токове. „Велика игра“ је у томе да ли ће гас са Блиског истока да иде руским или неким другим гасоводом који ће контролисати Запад а који ће искључити Русију.
     
    Део ове „игре" је и недавно отопљавање односа Запада према Ирану и одлука о укидању санкција Техерану. Русија има добре односе са сиријско-иранском осовином управо зато што је она последња брана коначном преузимању контроле САД и њених савезника у региону. Заливске земље, главни савезници САД на Блиском истоку, које желе да задрже вођство у арапско-муслиманском свету, плаше се, међутим, обнављања велике иранске империје која би заузимала географски, стратешки и енергетски простор Ирана, Ирака, Сирије и Либана. Овај страх објашњава њихове покушаје  да што пре сруше последње савезнике Техерана у региону, на првом месту Башара ел Асада. Уколико до тога дође то би променило судбину региона, довело до краја сиријско-иранске осовине, изолације либанског Хезболаха и до стратешког слабљења Ирана. Зато Москва ни у једном тренутку није поверовала да је ангажовање Запада мотивисано жељом за више демократије, већ сматра да је у питању покушај да се истисну они који су препрека остваривању њихових стратешких циљева.

    Успостављање стабилности у региону је фундаментални стратешки интерес како Русије тако и Ирана. Москва и Техеран незванично признају да је Асадов пад вероватно неминован. Али они не желе да САД и њихови савезници управљају политичким процесом у овој земљи. Њихов циљ је да омогуће транзицију ка власти која им неће бити непријатељски настројена.

    Попут Катарине Друге, Путин верује да „Дамаск држи у рукама кључеве руске куће“ и не жели да она падне у непријатељске руке.    

    Тагови:
    сила, Блиски исток, операција, исламска држава, војна интервенција, Москва, Русија, Сирија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога