Београд-6°C
Ниш-3°C
Слушајте Sputnik
    Гласачка кутија

    Референдум — да или не

    © AFP 2018/ LOUISA GOULIAMAKI
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    8473

    Референдум о даљим српским евроинтеграцијама може се показати као рационалан, али само под условом да питање о коме се грађани буду изјашњавали буде формулисано тако да не може да буде предмет манипулације.

    Ако се не рачунају референдуми које су одржавале параполитичке албанске структуре, у Србији није било много референдума, каже аналитичар Цвијетин Миливојевић.

    „Имали смо два-три озбиљна референдума, а референдум са најозбиљнијим питањем био је онај уочи НАТО бомбардовања у коме је власт грађане питала да ли су за улазак страних трупа на територију Србије. Наравно, грађани су у огромној већини рекли не, али видели смо да је после шест месеци њихово ’не‘ заправо значило ’да‘“, каже Миливојевић.

    Референдум о новом Уставу био је други, који је, према Миливојевићевим речима, више личио на „хо-рук“ кампању, једну врсту организоване медијске пропаганде која је имала за циљ да натера што више грађана да изађе на референдум. Резултати референдума нису били спорни, у питању је био број грађана довољан да потврди нови Устав, додаје Миливојевић.

    „У Србији се људи нису изјашњавали о неким важним питањима која су заиста била за референдум. Једно је свакако и питање дилеме да ли у ЕУ треба ући по сваку цену, па и по цену одустајања Косова и Метохије као дела Србије“, закључује он.

    Његов колегa Драгомир Анђелковић сматра, када се говори о референдуму, да је потребно раздвојити две ствари — изјашњавање грађана и њихову вољу да се нешто уради или не уради и снагу државе да то спроведе.

    „Имали смо референдум у вези са страним мешањем на КиМ пред НАТО агресију. Тада су се грађани одлучно определили против страног мешања. Међутим, држава није могла да спроведе њихову одлуку јер је НАТО агресија принудила Србију да повуче своје снаге са КиМ и прихвати једну врсту, резолуцијом 1244 легализоване, НАТО окупације Косова“, каже Анђелковић.

    Сама одлука обавезујућа је за политичке структуре јер тешко је објаснити грађанима да се одлука не поштује, али некада постоји виша сила, објашњава Анђелковић. Он сматра да ако се наши политички фактори одлуче за референдум, они ће поштовати одлуку, а она ће усмерити курс српске политике.

    Друго је питање хоће ли се политичари одлучити за референдум или ће и даље покушати да играју на европску карту. За Анђелковића, ако се покаже да је став ЕУ према српском признању косовске независности дефинитиван, предлог да се одржи референдум о даљим српским евроинтеграцијама је рационалан.

    Миливојевић, са друге стране, наглашава да је важно како се дефинише референдумско питање и наводи примере референдума о независности бивших југословенских република.

    „Фактички су све те републике постављале двосмислена питања која су за циљ имала да збуне грађане, да се добије једно мишљење погодно за манипулацију. Рецимо, у Македонији и БиХ питање је било да ли су грађани за независност са могућношћу да та држава остане у заједници југословенских народа“, каже Миливојевић.

    Када су добиле потврдан одговор, власти у тим републикама занемариле су други, не тако небитан део референдумског питања.

    „Када је реч о референдуму о односу Србије према Косову, бесмислено је организовати референдум са питањем које није јасно. Једино нормално и јасно питање било би − Да ли сте за улазак у ЕУ по сваку цену, па и по цену одустајања од Косова, било да је реч о правно обавезујућем споразуму са Косовом или непосредно формалном признању КиМ“, закључује Миливојевић.

    Питања типа да ли су грађани Србије за останак Косова у саставу Србије, или да ли су за прикључење у ЕУ, према Миливојевићевим речима, згодна су за манипулацију.

    Питање о референдуму поводом Косова и Метохије покренуо је председник Србије Томислав Николић још марта прошле године. Николић је тада рекао да је време да се одреде „црвене линије“ испод којих Србија не би могла да иде и да народ Србије треба да донесе одлуку о томе.

    Међутим, тачно годину дана касније, Николић је изјавио да референдум о КиМ није потреба, да тачно зна какав би био његов исход и да Србија не би признала независност своје јужне покрајине, чак и у случају када би грађани гласали за то.

    Николић данас не спомиње експлицитно референдум, већ наглашава важност постизања „националног консензуса“ о КиМ, као и о условима ЕУ за отварање поглавља.

    Са друге стране, премијер Вучић, непосредно пред пут у Брисел, одбацио је идеју о референдуму као непотребну и нагласио да, „уколико услови буду немогући, није време за референдум већ изборе“.

    За који ће се пут Србија определити, показаће се у најскорије време.

    Осим у Швајцарској, референдуми нису тако популарни у европској политичкој култури, иако ова институција потиче још из времена старог Рима. Као средство непосредно изражене воље народа, референдум и плебисцит користе се за доношење политичких одлука око мојих је потребан национални консензус. Међутим, с обзиром на европску политичку традицију, политичке елите му нису склоне и гаје резерве према њему као средству могуће манипулације.

    Тагови:
    питање, држава, Устав, референдум, Косово и Метохија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога