Београд+ 13°C
Ниш+ 9°C
Слушајте Sputnik
    Подгорица, протести 17.10.2015. Међу демострантима се види и један од лидера опозиције Небојша Медојевић

    „Дражин“ фронт дрма Милову фотељу

    © REUTERS/ STEVO VASILJEVIC
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    33991955

    Могу ли најновија дешавања у Црној Гори да прерасту у револуцију и отерају оног који је на таласу некадашње антибирокатске револуције и засео на престоље у Подгорици, или ће све на крају бити још једно опозиционо мртворођенче?

    Шта се ово дешава у Црној Гори? Ништа велико, али може да постане велико. Овако би, у најкраћем, могло да буде скицирано тренутно стање на црногорској политичкој сцени после јучерашњих пребијања и хапшења чланова опозиционог Демократског фронта и чланова и присталица више невладиних организација и удружења грађана који су против режима Мила Ђукановића али и против уласка ове државе у НАТО, за шта се одлука очекује крајем ове године.

    Наравно да је батинање и хапшење оних који су против једне политичке опције чин својствен диктаторским режимима, неприхватљив за демократска правила игре и за сваку осуду, али кад напишемо да се не дешава ништа велико желимо да кажемо да, бар за сад, нема великих промена у Црној Гори и да је главаш Мило и даље стабилан. Али је питање до кад.

    Убрзати расписивање избора

    Неколико стотина присталица опозиционог Демократског фронта већ више од две недеље протестује у Подгорици тражећи превремене републичке изборе. Иначе, парламентарни избори би у Црној Гори требало да буду наредне године у октобру, режим Мила Ђукановића обећава да ће они бити одржани на пролеће следеће године али опозиција тражи да буду одмах, тачније хоће да их убрзају.

    Чини се да опозиција не верује Ђукановићу да ће избори бити на пролеће, али и да су осетили да подршка владајућем режиму опада. Према неким незваничним проценама тренутни рејтинг Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића је на око 30-35 одсто подршке, а раније је имао скоро десет процената подршке бирача више. Ђукановић уз себе може да рачуна и на око 4 одсто подршке албанских и исто толико процената подршке бошњачких партија у Црној Гори. Такође, процена је да ДПС-ов дугогодишњи партнер, Социјалдемократска партија Црне Горе Ранка Кривокапића, актуелног председника црногорског парламента, има око 6 одсто подршке.

    С друге стране је опозициони Демократски фронт састављен од Нове српске демократије Андрије Мандића, Покрета за промјене Небојше Медојевића и Демократске народне партије Милана Кнежевића (и Предрага Булатовића, бившег председника Социјалистичке народне партије). До недавно је председник ДФ-а био универзитетски професор и дипломата Миодраг Лекић, али је он изашао из овог блока и направио сопствену партију Демос.

    Партије које чине ову коалицију биле су у политичком нок-дауну, али су удруживањем у ДФ успеле да, према неким процена, заслуже око 20, а према неким чак и око 23 одсто подршке бирача у Црној Гори. Овај покрет успео је и поред одласка Лекића да задржи подршку и циљ им је да је до избора одрже и повећају.

    Намера Демократског фронта је да у наредном периоду задрже и лидерску позицију у опозицији у којој се налази и Социјалистичка народна партија, Позитивна Црна Гора, партија „Ура“… Све странке које чине блок ДФ су просрпске, тачније око 90 одсто њихових бирача су они који се у Црној Гори изјашњавају као Срби, изузев бирача Медојевићевог Покрета за промјене, који ужива подршку и Срба и оних који кажу да су Црногорци.

    Не са њима, они су четници

    Црна Гора је и данас, девет година од осамостаљења, подељена према истој основи која је постојала референдумске 2006, економски је презадужена, а геополитички је драстично променила страну — признала Косово и увела санкције Русији.

    Насупрот Демократском фронту је Мило Ђукановић, чији режим овај опозициони блок назива „Дражин фронт“, желећи да поручи бирачима да су припадници ДФ-а четници, па да тако покуша да одбије неке који су просрпски оријентисани али су некад они или њихови очеви били чланови Комунистичке партије. Доласком Предрага Булатовића, део гласача Социјалистичке народне партије (која баштини и идеје некадашњих комуниста) почео је да подржава Демократски фронт. Овај податак је са становишта Срба али и опозиције у Црној Гори веома значајан, због потенцијално ширег слоја бирача, али и зато што је, према мишљењу многих аналитичара, СНП обесмишљавао већину досадашњих акција опозиције у Црној Гори.

    Оштра подела

    Тренутно је, дакле, на политичкој сцени у Црној Гори оивичена позиција два блока који се готово не додирују. Један који је просрпски и анти-НАТО, а други који је про-НАТО и процрногорски. Чини се да најновијим дешавањима оба ова блока добијају, а да једино губе мале партије које су у политичком простору између њих. Ево како.

    Момир Булатовић
    © Sputnik/ Маша Радовић

    Демократски фронт је више од две недеље имао више стотина чврсто опредељених присталица, а за протесте је најважније кад имате чврсто и непоколебљиво језгро. Онда то само може да расте. Давно је Зоран Ђинђић рекао да је рецепт за обарање режима да га константно љуљају. Чини се да је до сад режим Мила Ђукановића од стране тамошње опозиције — несвесно или свесно — уљуљкиван, а да га сад дрмају.

    Зато је, претпостављамо, Ђукановић и прибегао репресивним мерама које је до сада осудио ОЕБС и Дорис Пак, али Пакова као бивша посланица у Европском парламенту и као бивша шефица делегације Европског парламента за југоисточну Европу.
    Наиме, Ђукановић не жели да му пред одлуку о пријему у НАТО буду протести на улицама, а свакако да разбијањем демонстрација покушава да поједине заплаши, али и да оне који би се после готово три недеље протеста придружили обесхрабри и натера их да остану код куће. Познато је да је Црна Гора таква средина где не само да се зна шта мисли свака кућа и у сваком тренутку, већ где у свакој кући стоје „прљаве чарапе“.

    Дакле, Демократски фронт прави оштру, најоштрију могућу поделу и представља се као пандан власти, па сви они који не воле Мила могу у једном тренутку да буду за њих. Ако већ нису.

    Ђукановић опет има подршку Запада, пре свега Америке. Да се разумемо до краја, кад би администрација у Вашингтону знала да оставља Црну Гору неком мање искомпромитованом од Мила, али неком који би водио Милову регионалну и геополитику, они би се радо сагласили да он оде. Међутим, таквих или нема или имају малу подршку.

    Зато треба очекивати да Америка настави да игра на Ђукановића, а не на просрпски блок јер им таква власт не „ради посао“, тако да кажемо. Ђукановић је, не треба и то заборавити кад сагледавамо читаву ситуацију, и нека врста корифеја црногорске идеје. Наравно, он тој идеји прибегава увек кад је криза, али без обзира што то неки и виде, има подршку како дела црногорске елите тако и дела грађана.

    Треси док не падне

    За вечерас је поново најављен протест опозиције на Тргу републике у Подгорици. Како сад стоје ствари, вечерас и наредних дана и недеља у Црној Гори не треба очекивати нешто налик 5. октобру у Србији, па чак ни нешто налик студентским протестима из 1996/97 и чувеном „лекс специјалису“. Подвлачимо, не треба очекивати бар за сад и како сад ствари стоје. Изјаве лидера ДФ-а како је Црна Гора на ивици грађанског рата имају пре за циљ одржавање „борбене готовости“, али оне политичке борбене готовости и константно дрмање фотеље главаша Мила до избора.

    Тагови:
    протести, Демократски фронт, Предраг Булатовић, Мило Ђукановић, Небојша Медојевић, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога