Београд+ 18°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Интернет - илустрација

    Трескање вратима за вокс попули

    © Фото: Pixabay
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 1198197

    Грађани су изгубили поверење да ће у Србији ускоро бити боље, па шаљу поруке друштву да су њихове наде изневерене и покушавају нешто да учине. На овај начин социолог Зоран Стојиљковић тумачи одлуку јавних личности, али и обичног света, који се спремају да оду или одлазе из Србије и о томе обавештавају васколику јавност отвореним писмима.

    Важна чињеница, према Стојиљковићевом мишљењу, јесте и то што никад није било неповољније време за било коју врсту економске миграције из земље, пошто су и тамо где људи из Србије према правилу одлазе све тескобнији услови, али да избор да ипак оду говори о горчини искуства коју ти људи овде имају.

    Пријатељи, браћо, кумови…

    Потреба људи да за себе и своје породице траже боље послове и животне услове, па да због тога мењају фирме, индустрије, па чак и државе, сасвим је легитимна ствар, поготову у време кад је свет повезанији неко икад. Оно што је другачије од времена деведесетих, кад су били ратови, или од времена оне старе социјалистичке државе, кад су радници масовно одлазили у иностранство, јесте управо то масовно обавештавање и поздрављање са родбином, при чему је та родбина сада цела држава.

    Социјалне мреже су доста моћан медиј, па зато људи који одлазе, према мишљењу психотерапеута Зорана Миливојевића, желе да на неки начин испричају своју причу. И Миливојевић сугерише да је читава прича резултат изневерених нада. „Та генерација је више пута преварена. И после 2000. и касније, и никако да нам буде боље. И онда одлазе и пишу лично писмо“, констатује Миливојевић.

    Поздравна писма, каже даље овај психотерапеут, на неки начин су политичке изјаве усмерене на оне који су их разочарали, па њима праве политичку штету. Такве ставове онда постављају на друштвене мреже, а потом истомишљеници проналазе у њима неке своје ставове, даље их деле у смислу подршке, и то, прецизира Миливојевић, постаје читава мала кампања.

    „Претпостављам да ти људи који одлазе, у ствари, користе та писма да би треснули вратима за собом и да би од свог одласка направили неки догађај који има смисла, који има последицу, који на неки начин шаље поруку како би се ствари промениле на боље“, конкретизује Миливојевић.

    Социјалне мреже су доста моћан медиј па зато људи који одлазе, према мишљењу психотерапеута Зорана Миливојевића, желе да на неки начин испричају своју причу.
    © Flickr/ Austin Kirk
    Социјалне мреже су доста моћан медиј па зато људи који одлазе, према мишљењу психотерапеута Зорана Миливојевића, желе да на неки начин испричају своју причу.

    Патриотски чин?

    Иако ово писање опроштајних писама наизглед може да буде нешто потпуно приватно, маргинална појава, психолог Жарко Требјешанин указује да је можда у питању феномен који указује на потребу људи да искажу шта је њихов мотив одласка.

    „Да, и раније су одлазили, а нису имали потребе за тим писмима. Међутим, данас су други мотиви. Људи просто осећају да тај њихов одлазак јесте не само њихов проблем него и врло озбиљан социјални проблем“, додаје Требјешанин.

    Они имају жељу, додатно појашњава наш саговорник, да објасне да то није толико неки њихов лични чин и хир, него да је реч о томе да заправо не могу овде да остану.

    „Чак можда није претерано да се пореди са оним што, рецимо, самоубице имају потребу да оставе опроштајно писмо. Можда ово звучи мало патетично, али јесте и то нека врста опроштајног писма. С једне стране, ту има оптужби државе што су приморани да иду, а опет то је и нека врста апела да се ствари измене за добро Србије. Тако да ја то видим чак на неки начин и као неку врсту патриотског чина, у оном најбољем смислу“, тврди Требјешанин.

    Најзад, поставља се ипак питање колико у свему овом има и естрадизације? Такође, и колико су оваква писма део политичке кампање или злоупотреба истих у кампањи.

    Друштвене мреже омогућују обичном човеку, према мишљењу Зорана Миливојевића, да постане нека врста јавне личности и да попут естрадне звезде има своју публику и обожаваоце којима се представља.

    „Онда је сасвим нормално да се обавести сопствена публика о томе шта се неком важно десило. Рецимо некакав блог, та писма одласка, и тако даље“, појашњава Миливојевић.

    Тешко је, тврди Зоран Стојиљковић, доказивати има ли у свему политичке употребе или злоупотребе, али истиче да је реч о „дигиталним домороцима“ и генерацији која се на Фејсбуку и Твитеру „отворила, и која комуницира најшире“. Та врста виртуелне заједнице, додаје он, нешто је што потпуно мења манире и однос између приватности и друштвености.

    Тагови:
    опраштање, путовање, писма, одлазак, друштвене мреже, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога