Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 022
    Пратите нас

    Прагматизам је, а не сујета лидера, пресудио да проевропске странке не иду у једној колони на изборе. Јер за неке је циљ пуки прелазак цензуса, док за друге може да значи и шансу за постизборну коалицију са победницима избора.

    Борис Тадић Чедомир Јовановић
    © Tanjug / TANJA VALIC

    Разговори и договори проевропске опозиције у Србији нису успели да резултирају планираним циљем — једном изборном листом. Чедомир Јовановић, лидер Либерално-демократске партије, и Борис Тадић, лидер Социјалдемократске странке, остали су на једној страни обале, док је лидер Демократске странке Бојан Пајтић отишао на другу. Разлози које су изнели на танким су ногама, па је остало отворено питање да ли је лична сујета спречила уједињење, или се иза тога крију неки прагматичнији разлози, као што су, на пример, размишљања о постизборној математици. Или је пак у питању нешто о чему се спекулише у јавности — подела постизборног колача. Али, ако ћемо да будемо реални, за неке од њих „изборни колач“ се своди на пуки прелазак цензуса. За друге пак може да значи и неку постизборну коалицију са победницима избора.

    Да је прагматизам, више него лидерска сујета, заслужан да проевропска опозиција на предстојеће изборе иде у две колоне, сагласни су и саговорници Спутњика, политиколог Зоран Стојиљковић са Факултета политичких наука, и социолог Милан Николић. Оба саговорника ипак додају да су изненађења још могућа, и да може да се деси да актери ове приче у задњи час ипак заврше на јединственој листи.

    Професор Стојиљковић напомиње да, када се говори о коалиционом удруживању или раздруживању, треба имати неколико фактора у виду. Први, слаже се он, јесте сујете лидера, посебно ако има много претендената у краткометражном филму „Све моје демократске странке“ — а нико од њих нема двоцифрен рејтинг.

    „Међутим, у овом случају то није разлог, и мислим да ова прича није до краја затворена. Још избори нису ни расписани, и ту ће бити још осцилација које зависе од озбиљнијих процена — шта се добија са једном, а шта са две опозиционе колоне“, објашњава наш саговорник.

    Николић не спори да је дошло до „мале свађе“ око поделе мандата, али истиче да то не значи да нису уједињени, јер, како тврди, преговори трају.

    „Ништа ту није драматично или страшно у њиховом недовољно брзом договору. Имају времена и немају разлога да журе“, верује он.

    Стоиљковић наглашава да истраживања показују да је за опозицију важно да уђе у изборну трку са сигурним улогом за прескакања изборног цензуса.

    „То изгледа могу да постигну и у две колоне. С друге стране, да ли ће се ићи заједно или не зависи од тога какав ефекат удруживања очекују и да ли постоји такозвани синергетски ефекат у коме ви немате само збир две листе већ и гласове неопредељених, који би гласали за ту ширу платформу“, објашњава професор Стоиљковић.

    Наш саговорник за сада не види синергију између ове две проевропске групације, и чак му се чини да би неки део демократског бирачког тела пре апстинирао него подржао листу, ако је на њој неко од лидера који је у међувремену створио јачи или слабији анимозитет својим поступцима.

    „Дозвољавам да је бирачко тело Демократске странке стекло пристојан анимозитет према Борису Тадићу и његовом чину отцепљења од ДС-а пред прошле изборе, или да социјалдемократски бирачи у овом контексту тешко могу да прихвате либералну позицију Чедомира Јовановића. Дакле, лидерске сујете су нешто што је нормално и присутно не само у политици, али је резон политичког преживљавања ипак јачи“, закључује професор Стојиљковић.

    Николић, међутим, сматра да је за проевропску опозицију једна колона боља јер, како истиче, грађани воле да виде политичаре да заједно раде.

    „Онда се мисли да раде за опште добро, и да су у стању да превладају сопствену таштине, што грађани награђују. Значи, добиће ако иду у једној колони више него што би добили да иду раздвојено“, убеђен је Николић.

    Борис Тадић и Чедомир Јовановић
    © Tanjug / Зоран Жестић

    Он додаје да ни уједињени не могу да добију неки велики проценат — пет до десет одсто, што, ако превагну таштине, могу лако да изгубе.

    О постизборном удруживању Стојиљковић каже да постоје две калкулације. Прва је да ли ће се неко од њих наћи у ситуацији да на изборе уђе у једној коалицији, а да после избора заврши у другој — читај, владајућој. Друга је опозициона сарадња међу странкама у парламенту и колико су у стању да ураде да се њихов глас чује, и у парламенту и у јавности.

    О томе којим путем треба да иду и да ли су колоне добар „избор“ демократске опозиције за изборе можда је најбољи одговор дао лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак, који је од почетка био против уједињења опозиције.

    „Није реално да проевропска опозиција наступи јединствено, јер Вучић није Милошевић. Око Милошевића се после 12 година владавине 2000. године окупила и фокусирала свест да он мора да оде, и тако је настао ДОС. Овде сада имамо неколико година владавине СНС-а, али су још увек свежа сећања на дуги низ година владавине Демократске странке и низ разочарења које је та владавина донела“, изјавио је тренутно Тадићев коалициони партнер.

    Тагови:
    избори, опозиција, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога