Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Премијер Александар Вучић са супругом Борислава Пекића Љиљаном открива споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргуСпоменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу у Београду

    Како би реаговао Пекић на откривање свог споменика

    © Tanjug / ZORAN ZESTIC © Tanjug / Раде Прелић
    1 / 2
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    955
    Пратите нас

    Да ли је важније да један од најзначајнијих српских писаца добије споменик или је важније питање ко (по службеној дужности) тај споменик открива?

    Србија је земља у којој неспорне ствари често постају спорне. Тако је и откривање споменика једном од највећих српских писаца Бориславу Пекићу на неко време постало политички „ријалити“. Пекић јесте био и значајна политичка фигура, али је као писац постао једна од најзначајнијих фигура српске културе.

    Писац који се за живота гнушао малограђанштине и чаршијског менталитета, постао је готово четврт века после смрти, повод за малограђанска препуцавања. Пре него што је премијер Србије открио споменик Пекићу, у делу јавности се дигла дрека на тему: Заслужује ли Вучић да открије споменик једном од оснивача Демократске странке.

    Друштвене мреже су брујале како је Пекић својевремено изгубио на изборима у Раковици управо од Војислава Шешеља, човека коме је Вучић деценијама био најближи сарадник. О томе колико се Пекић, као политичка личност, читавог живота борио против свега онога што је Вучић симболисао и данас симболизује, да не говоримо.

    И сам премијер се није суздржао одговора, па је напуштајући Скупштину поручио демократама: „Ја се извињавам посланицима што ћу на кратко напустити салу како бих открио споменик Бориславу Пекићу, чувеном писцу и једном од оснивача ДС-а. Пекићу, коме демократе 20 година нису нашле за сходно да одају почаст“.

    Тако је премијер увео у причу и питање да ли се Србија (по обичају) касно сетила још једног свог великана.

    Владета Јанковић, један од оснивача и ДС-а и ДСС-а, каже за Спутњик да за откривање споменика никад није касно. Он додаје да је и раније било одавања признања Пекићу и подсећа да се улица на Врачару, у којој је он провео добар део живота, већ годинама зове Улица Борислава Пекића.

    „Сећам се кад сам у Лондону био амбасадор, још тада смо, пре 15 година, покушали да ставимо спомен-плочу на кућу у којој је он живео, али је то пропало због отпора станара. То су компликоване приче, али је чињеница да је таквих напора било и раније и ово је крајње добродошло и лепо што се њему подиже споменик на Врачару, на месту које је толико волео и које му је значило и близу је школе коју је похађао, тако да је све то један заслужен гест признања великом човеку наше књижевности“, каже Јанковић.

    Он сматра да Пекић не би био најсрећнији кад би знао да његов споменик открива човек који га открива јер није био присталица идеја радикалског типа, али би ово признање „ипак требало да буде изван политичких опсервација, колико год да не мислим да је то ствар доброг укуса“.

    „Имао сам ту част и велику привилегију да будем чак Пекићев пријатељ и као да га сад видим пред собом, с тим насмејаним очима иза наочара, и он би сад сигурно сасвим озбиљним и равним гласом рекао — важнији је споменик него то ко га открива“, каже Јанковић.

    Мухарем Баздуљ, писац и новинар, одличан познавалац Пекићевог дела, сматра да на нивоу дневне политике има нечег ироничног у томе што Вучић открива споменик.

    „Ако говоримо у неком клишеизираном топосу — шта би мртав човек мислио кад би с неког облака могао да гледа то што се дешава — мислим да би Пекић био неко ко би ценио ту иронију, јер она постоји у његовим делима као неки лајтмотив, тако да је то нешто што би њему ставило осмех на лице“, каже Баздуљ.

    Премијер Вучић открио је споменик Пекићу на Цветном тргу у Београду, у присуству његове супруге Љиљане и поштовалаца, уз поруку да нас је велики писац научио љубави према својој земљи, „волећи је много више од онога колико је она њега мучила“.

    „Пекић нам је оставио прогањајући осећај дуга према сопственој земљи“, додао је Вучић и оценио да је неважно ко му подиже споменик, већ да „му покажемо шта смо и колико смо од њега научили“.

    Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици. Његов први роман, „Време чуда“, појавио се 1965. године и привукао пажњу јавности, као и књижевне критике.

    Уследили су „Ходочашће Арсенија Његована“, за који је добио Нинову награду, „Успење и суноврат Икара Губелкијана“, „Како упокојити вампира“, „Одбрана и последњи дани“, „Златно руно“, „Беснило“, „Атлантида“…

    Аутор је око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију.

    Његова интелектуална и политичка одисеја започета је убрзо по окончању београдске „Треће мушке гимназије“, новембра 1948. године, када је ухапшен као припадник илегалне омладинске организације назване Савез демократске омладине Југославије.

    Окупљен народ на Црвеном тргу приликом откривања споменика Бориславу Пекићу, који је отркио премијер Александар Вучић.
    © Tanjug / ZORAN ZESTIC
    Окупљен народ на Црвеном тргу приликом откривања споменика Бориславу Пекићу, који је отркио премијер Александар Вучић.

    Осуђен је маја 1949. године, првобитно на 10 година, па му је Врховни суд НР Србије јуна 1949. казну повећао на 15 година. Коначно је из затвора пуштен када је амнестиран 29. новембра 1953. године.

    Од 1971. Пекић је живео у Лондону.

    Активно је учествовао у формирању вишестраначке политичке сцене у Србији као један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора Демократске странке, а посредно и Демократске странке Србије, пошто је 1992. подржао групу која се определила за подршку Видовданском сабору, јуна 1992. година.

    Умро је 2. јула 1992. у Лондону, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

    Тагови:
    споменик, СРС, ДСС, ДС, Скупштина Србије, Владета Јанковић, Мухарем Баздуљ, Борислав Пекић, Војислав Шешељ, Александар Вучић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога