Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    2251
    Пратите нас

    Феномен радикализације највише погађа другу и трећу генерацију миграната, који су одрасли на европском континенту и школовали се у најлибералнијим образовним системима. Али не само синове миграната.

    Терористички напади у Бриселу, након атентата у Француској, поново су поставили питање радикализације једног дела европске омладине, спремне да умре под заставом ДАЕШ–а.

    Под лупом су аутори и њихови саучесници у атентатима од Брисела до Париза. Истрага је показала да је у питању иста мрежа — сви који су учествовали у тим акцијама се познају, или су чланови породице или су заједно били у затвору.

    Оливије Роа, француски стручњак за исламски радикализам, указује на тај нови феномен у таласу тероризма са којим се суочава Европа — у терористичким групама углавном се налазе они који су се радикализовали из личних разлога и који се удружују на основу истих идеја, али долазе из различитих средина. У овом случају у питању је група која потиче из истог кварта, другари из краја, сада већ по злу чувеног Молембека, који су се радикализовали сами или путем посредника, једног из групе који се борио у Сирији.

    Шта је узрок њихове радикализације? Узроци су сложени, али је проблем више социолошки, него верски.

    Најчешће је у вези са предграђима и сиромашним четвртима у којима већином живе мигранти. Француска и Белгија су последње на удару, али је феномен европски. У последњих петнаест година било је атентата у читавој Европи — 2004. године у Мадриду, 2005. и 2007. године у Великој Британији.

    Рат у Сирији је само последњи окидач за ову генерацију без репера на маргинама европских друштава. Претходно су то били Босна, Авганистан или Чеченија, где је старија генерација европских џихадиста одлазила да се бори под заставом Ал Каиде или неке друге оружане исламистичке групе, попут ГИА из Алжира. Заустављање ДАЕШ–а неће зауставити тај феномен радикализације, упозоравају политиколози.

    Француски пример

    Француска је једна од земаља у којој је тај феномен највише проучаван, јер у њој живи велики број младих који су се последњих година радикализовали и отишли у Сирију. Феномен највише погађа другу и трећу генерацију миграната, које су одрасле на европском континенту и школовале се у најлибералнијим образовним системима.

    Њихови родитељи најчешће долазе из бивших француских колонија, у којима је снажно постколонијално наслеђе. Млади чији су родитељи пореклом из Марока, Алжира, Туниса крећу се у поларизованом културном миљеу, у којем је снажно сећање на колонијалну прошлост њихових предака. На то се надовезује економска, социјална и политичка маргинализација миграната, који су често ван главних друштвених токова.

    Утисак одбачености и различитих аршина који се примењују према „белим“ Французима и оним тамнијим су елементи експлозивног коктела. Радикални ислам и џихад постају начин борбе против друштва у којем имају утисак да не могу да се остваре.

    Али не радикализују се само синови миграната, већ и млади који немају никакве везе са колонијалном историјом и који не долазе из муслиманских породица, али живе у предграђима и сиромашним квартовима у којима недостатак посла често замењује илегална трговина опијатима, оружјем, техником, чиме било, и који са суседима „из Магреба“ деле осећај социјалне изопштености. Они прихватају ислам као део контра–културе, отпора систему који им не нуди перспективу, неку врсту нове идеологије.

    Нису сви млади из предграђа у којима влада велика незапосленост кандидати за џихад, али су то добри услови за радикализацију. Tај процес се најчешће заврши у затвору, где се често нађу због трговине опијатима или крађе.

    „Џихадизам је генерацијски и нихилистички бунт“, сматра Роа.

    Тај бунт је појачан након великих нереда у француским предграђима 2005. године, када је тадашњи председник Никола Саркози поручивао да ће их „очистити шмрковима“ од оних које је називао „олошем“. Неуспех да се избори са проблемом незапослености који нарочито погађа предграђа, коштао га је избора. Главно обећање Франсоа Оланда, због којег је добио подршку младих, укључујући и младе из предграђа, било је да ће смањити незапосленост. Економска криза која је захватила Европу од 2008. године и дезоријентисаност европских политичких лидера, међу којима је Оланд добар пример, осујетили су ту намеру.

    Зато је феномен ширења радикалног исламизма мање везан за верска питања — муслиманске верске организације одбацују њихове поступке као противне исламу — а више везан за питање еволуције европских друштава.

    Јачање екстремне деснице на европској сцени, која жели да проблем пребаци на терен верског рата, замагљује корене проблема и отежава његово решавање.

    Тагови:
    радикализација, млади, Европа, Европа
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога