Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Минарет у самопроглашеној републици Нагорно-Карабах

    Нагорно-Карабах — црна башта Кавказа

    © Sputnik / Iliya Pitalev
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    1241

    Замрзнути конфликт у Нагорно-Карабаху поново се распламсао прошлог викенда односећи 30 жртава. Овај инцидент, најтежи од када је 1994. потписано примирје, уводи регион у нову еру сукоба.

    Почетком 19. века и Азери и Јермени видели су у Русији свог спасиоца. Први су се спасавали од Пресијанаца (у Ирану и данас Азери чине око 20 одсто становништва), други од Турака (крајем Првог светског рата, Турска ће учинити геноцид над Јерменима који су остали у њеном саставу). Русија је, проширивши се на Кавказ, учинила крај нестабилности тог региона. И Азери и Јермени имали су, у оквиру Руске империје, све услове за економски и културни развој.

    Азерски региони економски су напредовали, захваљујући каспијској нафти, док су Јермени мирно могли да се баве трговином и финансијским пословима, по чему су познати широм света.

    Несрећа кавкаских народа дошла је одатле што се њихово национално буђење поклопило са револуцијама које су почетком 20. века захватиле Русију. Тако је и конфликт између Азера и Јермена почео 1905, са почетком прве револуције у Руском царству, а наставио се током Октобарске револуције и грађанског рата у Русији 1918-1922. У њега су биле умешане све регионалне и светске силе — Велика Британија, Турска, и сама у револуционарном превирању, Иран и тек створени Совјетски Савез.

    Реч „карабах“ је турско-персијског порекла и значи „црна башта“, док је „нагорно“ руска реч и означава планинску област. Јермени ову област воле да зову Арцах, онако како су је звали у античко време, или „Планинска Јерменија“, како су је звали током Октобарске револуције и грађанског рата у Русији. Под тим именом је неколико месеци живела као независна држава. 

    У настојању да реше национално питање свих чланица прве државе социјализма и у трагању за универзалним решењем за њега, бољшевици су, у оквиру Азербејџанске Совјетске Социјалистичке Републике, установили аутономну област Нагорно-Карабах са јерменском већином.

    Како је крајем осамдесетих СССР почео да губи контролу над територијом коју је захватао, тињајући сукоб између Јермена и Азера експлодирао је у насиље које је однело између 20.000 и 30.000 људи, а јерменска већина је у Карабаху успоставила своју контролу. Јермени су такође заузели и територију између Јерменије и Карабаха, стварајући на тај начин везу са матицом и 1991. прогласили независну републику коју нико није признао.

    Примирје је, уз руско посредовање, потписано 1994, остављајући територију Карабаха и енклаве око њега у јерменским рукама. Током конфликта десила су се померања становништва на обе стране — Азери, који су до сукоба чинили око 25 одсто популације Карабаха, напустили су своје домове, док су се Јермени који су живели у осталим деловима Азербејџана иселили у матицу. Укупно је више од милион људи морало да се исели и до данас се нису вратили својим кућама.

    „Замрзнути конфликт“ који траје више од две деценије узроковао је, поред губитка десетина живота, и озбиљне економске и политичке проблеме обема земљама, и Јерменији и Азербејџану. Ниједна од њих нема излаз на море, а Турска је, подржавајући етнички блиске Азере, увела блокаду Јерменији, док је Иран, подржавајући Јерменију, увео блокаду Азербејџану. Ипак, због богатих налазишта нафте и гаса, Азербејџан је успео да развије своју економију и уложи доста средстава у војни буџет. Тако је за 2016. годину ова држава планирала војни буџет од око 1,5 милијарди долара, док јерменски војни буџет износи око 430 милиона долара.

    Од потписивања примирја трају и напори да се постигне трајно решење конфликта. Међутим, Минска група ОЕБС-а, којој копредседавају Русија, САД и Француска, до 2006. није се помакла са мртве тачке. Тек су те године, када је Карабах на референдуму који је азербејџанска страна прогласила нелегитимним прогласила нови устав, примећени знаци да се ствари крећу ка миру.

    Отпочео је период покушаја отопљавања односа, прво између Јерменије и Турске, а нешто касније и контакти између Јерменије и Азербејџана. Сами сусрети лидера двеју земаља, у мају и новембру 2009, оцењени су као значајан прогрес, али од тада преговори стагнирају, а било је и више случајева кршења примирја и жртава на обе стране.

    Последња ескалација сукоба, која се догодила прошлог викенда, била би само један у низу инцидената да, по обиму операција, броју војника који су учествовали у њему и резултатима, није више заличио на обнову непријатељстава без наде да се примирје обнови.

    Азербејџански званичници прогласили су унилатерално заустављање операција, али уз упозорење да и противничка страна треба да прекине непријатељства, као и да се неће повући са садашњих положаја.

    Уколико Азербејџан учврсти контролу над стратешки важним висовима и селима која је заузео, биће то прва промена у позицијама у 22 године дугом примирју.

    Слично:

    Побуњеници: Азербејџан гранатирао област Нагорно-Карабах
    Азербејџан ће наставити да се залаже за мирно решавање сукоба
    Азербејџан не искључује могућност уласка у Евроазијску унију
    Турска и Азербејџан убрзали изградњу гасовода ТАНАП
    Азербејџан признао велике губитке у Карабаху (видео)
    Тагови:
    рат Нагорно Карабах, азери, Јерменија, Азербејџан, Јермени, Иран, Турска, револуција, рат, рат у нагорно карабаху, Нагорно Карабах, Јерменија, Азербејџан
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога