Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Ивица Дачић на митингу СПС-а

    Улоге Траволте и Милошевића у предизборној кампањи (видео)

    © Tanjug / ZORAN ZESTIC
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21125
    Пратите нас

    Или — како су Ивица Дачић и еспеесовци изнова показали да је политика дисциплина која се учи на туђим, али понајвише на својим грешкама, и да њихов четврт века дуг парламентарни живот није игра случаја и мањак лустрације већ продукт вештине.

    Кад је политичка партија у коалицији са највећом политичком партијом у земљи, као што је Социјалистичка партија Србије у коалицији са Српском напредном странком, кад та коалиција траје четири године и кад су социјалисти у том савезу само захваљујући (тренутној) политичкој процени и доброј вољи (лидера) напредњака — неминовно је да буду тиши партнер.

    Неминовно је, такође — у ситуацији кад није паметно љутити оне које би ваљало молити — сачувати (лични и) страначки идентитет. Тај идентититет се, између осталог, најбоље показује различитим погледом на решавање појединих за државу и друштво битних питања, али кад је показивање различитости немогуће јер сте део коалиције — прети опасност од губитка препознатљивости.

    Са чим ћемо пред раднике и сељаке

    Вешта политичка организација каква је Социјалистичка партија Србије и вешт политичар какав је несумњиво Ивица Дачић успевали су у протекле четири године да, како је то Спутњик већ формулисао, ходају између кишних капи. Да сачувају део себе, а да опет буду лојалан партнер.

    Међутим, проблем наступа кад је период избора и кад свака политичка партија излази пред бираче са неком „својом причом“. А како имати своју причу кад си у коалицији?

    Не можеш да критикујеш спољну политику јер је твој лидер директно спроводи, не можеш да критикујеш пољопривреду јер је твоја министарка законима уређује, не можеш да предлажеш нова решења у сектору енергетике јер „твоји људи“ заузимају два од четири кључна сегмента тог сектора.

    Притом, већи партнер може себи да дозволи ту врсту политичког луксуза и да прави разлику између „њих“ и „вас“, а „ви“ првенствено нећете, а и да евентуално хоћете, не можете да правите ту разлику без спорења. Дакако, никако нећете да гласачи кажу: па зашто бих гласао за „вас“ кад сте ви са „њима“, боље одмах да гласам за „њих“.

    Шта је, у таквој ситуацији, решење? Шта урадити па се не замерити партнеру, представити гласачима у пуном светлу и опстати? Па и бити поново највероватнији партнер за постизборну коалицију. Како сад изгледа то путешествије између кишних капи?

    Гледајући са стране, изгледа веома добро.

    Вештина и политичка ширина

    Кад си партија која је у политичком систему утемељена 25 година, кад те већина јавног мњења перципира и као наследника једине партије из периода једнопартијског система, и кад си ипак дао себи довољно простора да закорачиш, па и неколико корака, унапред  — можеш све.

    Као такав идеш на младе који су довољно одрасли да могу да учествују у политици, али недовољно одрасли да се сећају несретних деведесетих. А чега се не сећаш, не можеш да мрзиш — па добијеш пристојан корпус нових гласача. И знаш како да им се обратиш. Што кампањом на друштвеним мрежама, што кампањом на улици.

    Такође, наметнеш се и онима који се и те како сећају несретних деведесетих, али су довољно зрели да са озбиљне временске дистанце процене шта стварно ономад није било добро, а не да онако ђутуре осуде — па и ту добијеш пристојан корпус бирача. Притом ти (двехиљадитих доминантне) партије — које су уместо своје имале политику која је једино критиковала твоју — директно помажу евидентним мањком резултата. Просто терају људе код тебе.

    Пошто због свега раније побројаног не можеш у пуном капацитету да кренеш ка ове две групе гласача, увек можеш да се вратиш бази. Да се преко Мрке (Милутин Мркоњић), Шаје (Никола Шаиновић), помињања Дејтона и Резолуције 1244 као (испоставило се) квалитетне заоставштине, али и преко (Милошевићевог) унука Марка, озбиљно обраћаш слобистичком делу те базе. Свакако и да мало, са Јошком Броз и потенцирањем на црвеној боји, намигнеш и оном титоистичком делу базе. И ето треће групације за подршку.

    Четврта група гласача за овакву партију као што је СПС, увек је ту. То је оно старо језгро које је уз њих било и 5. октобра, кад је то повлачило и потенцијалну кривичну одговорност, па нема разлога да буде не буде ту и данас кад се са Дачићем радо „сликају“ сви светски лидери.

    И онда све то заокружиш и са томпусом у устима чекаш 24. април.

    Зато је на предизборним конвенцијама СПС-а и нови лого и стара петокрака, и Дачићев потпис и стари Слобини беџеви, и Јошка Броз као представник „братства и јединства“ и Предраг Марковић као представник националног, и Милутин Мркоњић као икона комунистичких технократа и Борис Милићевић као показатељ да социјалисти подржавају сексуалну различитост, и Бата Живојиновић и Срђан Драгојевић, и звездице Европске уније и црвени балони и „Интернационала“ и „Ода радости“. Али и Џон Траволта и музика из „Бриљантина“, са разгласа. Па и (Душан) Бајатовић који уз то ђуска.

    Да, све је то данас СПС. Јер, политика је вештина могућег.

    Да је имају сви, сви би били у парламенту. Па као таква, та дисциплина не би ни била вештина. Зато неће сви бити у парламенту. Али СПС хоће. А и Дачић (највероватније) опет у извршној власти.

    Ко није сагласан, нек нас демантује изборним резултатом.

    Слично:

    Дачић: Зашто је ненормално што не пљујем Вучића
    Дачић: Или ЕУ или ништа
    Дачић: Нисам заинтересован да поново будем премијер
    Дачић: Сећање на Тита — унук на листи
    Дачић очекује после избора владу у истом саставу
    Дачић опозицији: Дупло голо не доноси ништа ново
    Тагови:
    Џон Траволта, Српска напредна странка, Слободан Милошевић, Јошка Броз, социјалисти, Ивица Дачић, парламентарни избори, млади, СПС, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога