Слушајте Sputnik
    Црвена звезда и Партизан

    Чији је Партизан? А Звезда? Зашто не пратимо траг новца?

    © Flickr, Youtube/
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    1471

    Свеопшта анархија и ванинституционални вакум, у којем једино профитирају мешетари, предуго карактеришу српски фудбал. Као још једна страница тог рама за слику, или је правилније рећи дијагнозе, српског фудбала и спорта уопште је и јучерашња одложена Скупштина ФК Партизан, са које је вест била — свеопшти хаос. Зашто?

    Како се зове најуспешније српско извозно предузеће у последњe две деценије? Одговор је, само донекле, изненађујући и гласи: Фудбалски клуб Партизан.

    Дакако, податак се не односи само на квантитет — односно на број играча који је „произведен“ у Спортском центру „Телеоптик“ или је као „сировина“ купљен у неком месту по Србији па обликован у „Телеоптику“ и потом извезен у највеће европске фудбалске клубове — већ се и квалитативно ради о великој суми зарађеног новца.

    Где завршавају паре од извоза „ногу

    Успешност неке извозне компаније види се, осим из њених финансијских биланса, и према унапређењу степена и квалитета производње, односима и систему квалитета унутар компаније, позицији у привреди, али и друштву у целости… Наиме, новац тако зарађен је видљив у поменутим и свим другим сегментима и гаранција је константног напретка компаније. Посредно и државе која на тај начин убира веће порезе и диже свеукупни стандард.

    Међутим, за разлику од, на пример, „Фијата“ из Крагујевца, „БолПекиџинга“, некад „Ју Ес Стила“ или данас „Нафтне индустрије Србије“, финансијски биланси Партизановог извоза се виде у мањку играчког кадра и преслабим резултатима екипе, неулагању у развој и стагнацији свих других показатеља.

    Читав систем је исти готово двадесет година и обрнуто је пропорционалан „извозу“ и новцу који је тако добијен.

    Дакле, тај новац негде завршава, али се не види где завршава.

    База као златна кока коју нико не храни

    Спортски центар „Телеоптик“ изграђен је према узору на чувени „Миланело“ у Италији, али још деведесетих година за шта највеће заслуге имају Жарко Зечевић, тадашњи генерални секретар клуба, и Мирко Марјановић, тадашњи председник клуба и Владе Србије, ма колико за неке друге ствари обојица били оправдано или неоправдано оспоравани. Од тада није било улагања. На Стадиону „Партизан“ за све то време санирани су мокри чворови, убачене столице, накалемљен део за новинарске екипе и можда је још нешто окречено. 

    Резултатски биланс клуба такође је слаб, иако је до прошле године Партизан био неприкосновени лидер српске фудбалске лиге (што више говори о мањку квалитета тог такмичења, а не о вредности екипе), али и неколико пута учесник Лиге шампиона и Лиге Европе, па је само од пласмана у та такмичења у клупску касу долазио велики новац. Тачније требало је да дође, али је и он негде ишчилео јер се говори о дуговима клуба и кредитима, а и „Телеоптик“ је под хипотеком за један од кредита који је подигла актуелна управа у оставци, а која је требало да донесе „жив“ новац у клуб, па је зато и добила мандат.

    Непостојање институционалне контроле

    У ФК Црвена звезда је ситуација још гора јер су дугови клуба неупоредиво већи, „извозна“ способност неупоредиво мања, резултатски биланс је у европским мерилима ништаван, а у српским је последње две године мало бољи… Стадион „Рајко Митић“, некадашња „Маракана“, летимичним погледом на њега, говори да у ту грађевину у рупи ни динар деценијама није уложен. Новац добијен од продаје оне генерације Црвене Звезде која је пре четврт века постала европски и светски шампион је такође постао невидљив…

    О осталим фудбалским клубовима из Србије, изузев о ФК Чукарички последњих неколико година, да и не причамо.

    Све до сад наведено говори о свеопштој анархији и ванинституционалном вакуму у којем једино профитирају мешетари око фудбала и клубова, а сви остали су на губитку. 

    Као још једна страница тог рама за слику, или је правилније рећи дијагнозе, српског фудбала и спорта уопште је и јучерашња одложена Скупштина ФК Партизан. Они, тај фудбал и спорт, баш су онакви какав је био пренос изборне скупштине ФК Партизан на „ТВ Партизан“ — свеопшти хаос.

    Зашто је то тако? Зашто клубови нису ни државни ни приватни? А ако је тако, а јесте, чији су? При том им као таквима држава помаже, али је питање зна ли коме помаже? Најважније, ко тој држави полаже рачуне и зашто јој нико не полаже рачуне? Дакако, да ли и коме људи из клубова полажу рачуне?

    Не пратити путању лопте, већ траг трансфера

    Фудбалски клубови нису ни у државном ни у оном некадашњем друштвеном власништву, већ су регистровани као удружења грађана којима руководе скупштине биране по (читајте ово као еуфемизам) невероватним статутима.

    Одговори на сва остала питања налазе се баш код државе Србије и нису их дале све политичке гарнитуре од 2000. године до данас. Власти су сопствено нечињење годинама „исправљале“ новчаним донацијама јавних предузећа, попуштањима у наплати пореза, жмурењем на неплаћање комуналија и неконтролисањем трансфера.

    Па ипак се сви боре за улазак (и превласт) у некадашње фудбалске гиганте које су појели мешетари. Ако се питате зашто постоји такав порив, одговор смо дали већ на почетку овог текста.

    Дакле, новац. Фудбал је, за разлику од кошарке, профитабилан спорт. Али у Србији само за појединце. Сви остали, а највише држава, губе.

    Решење је једноставно: оног тренутка кад држава почне да прати траг новца, почеће да се стварају контуре система. У сваком систему мора да постоји титулар, а он има одговорност. Хаос из таквог миљеа сам бежи. Биће и резултата.

    Слично:

    У шта се претворио српски фудбал
    Фудбал је само огледало фрустриране Србије
    НИС: Милион евра за културу, спорт и образовање у Србији
    Хулигани нису само проблем државе
    Тагови:
    траг новца, продаја играча, порез клубова, приватизација клубова, ФК Црвена Звезда, ФК Партизан, Спортски центар Телеоптик, Мирко Марјановић, Жарко Зечевић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога