Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 570
    Пратите нас

    Можда звучи парадоксално, али може се десити да француској социјалистичкој влади дође главе баш оно што би по дефиницији требало да буде део њене програмске приче. Одбрана радничких права у светлу спорног закона о раду Француску је готово претворила у бојно поље какво се у последње време ретко виђало игде у свету из тих побуда.

    Нови закон о раду предвиђа да радна недеља, уместо садашњих 35 сати, може бити продужена и на максималних 46. Прописан је једноставнији поступак отпуштања радника, као и смањења плата. Радничка права се не спомињу.

    Готово да није било града у Француској у коме не гори. У 120 демонстрација протестују и против губитка радних места тврдећи да их је око 150.000 изгубљено од 2007. године.

    „Фигаро“ је навео да су им се у знак подршке придружиле колеге из Белгије, Италије и Шпаније.

    Да ли је земљу могао да „запали“ само закон који је мање-више сличан у свим земљама Европске уније? У данашњој анализи Би-Би-Си је упоредио оно што је предложено у Француској са стањем ствари у водећим земљама ЕУ, од радне недеље, до просечне плате и броја нерадних дана, које запослени имају. И ту нема неких већих разлика. Либерална економија је то све добро уредила.

    Шта хоће ти Французи

    Па шта хоће онда Французи? Вероватно баш то да остану Французи, доследни себи и својој традицији револуционара.

    А да ли је време зрело за најаву неке нове француске или светске револуције? Оно што су чињенице је да се изашло из амбиса светске економске кризе, коју су нам финансијери са Волстрита „подарили“ половином 2007. године изградивши пословну климу необузданих и неодговорних финансијских шпекулација. Али сваки економиста и финансијски стручњак ће вам рећи да криза није превазиђена.

    Друга чињеница су запрепашћујуће размере глобалне неједнакости, а јаз између богатих и остатка света не престаје да се продубљује.

    Како је уочи овогодишњег састанка Светског економског форума у Давосу објавила британска непрофитна организација Оксфам, богатство један посто најбогатијих светског становништва у овој години ће премашити оно што има осталих 99 посто људи на свету.

    Прецизније, половину укупног светског богатства држе 62 најбогатија човека на свету! Пре пет година половину богатства делило је 388 особа.

    Док је имовина најсиромашније половине светске популације — дакле више од 3,6 милијарди људи — смањена за билионе долара, или 41 проценат, од 2010. године богатство суперелите је порасло за око пола билиона долара, навео је британски Оксфам.

    Ове податке је такође прећутао британски Би-Би-Си, у одбрани тезе па шта хоће ти Французи.

    Сигурно да они нису били познати ни највећем броју Француза који су изашли на улице, али осећај да човечанство дотиче дно под теретом сурове либералне економије — јесте.

    На питање зашто се у оваквој ситуацији пословично у Француској дешавају протести, професор политичке социологије на Факултету политичких наука и потпредседник Уједињеног гранског синдиката „Независност“ др Зоран Стојиљковић каже да је у питању француска култура протеста и дијалога, али изнад свега и друштвене солидарности.

    „Оно што је интересантно у читавој причи је да Француска нема ни осам посто, у најбољем случају између осам и десет одсто синдикализованих радника. А толики упорни протести. То значи да сви Французи имају културу протеста и дијалога. Да они, од студената до грађана, не подржавају запослене, тај мали удео синдикално организованих не би могао да направи оволике протесте“, каже Стојиљковић за Спутњик.

    Оно што је типично за Француску, па и у извесној мери за Шпанију, Италију, па и Грчку, јесте та врста грађанске, друштвене солидарности и борбе за своја права, подвлачи он.

    „За разлику од њих, када видите Србију — нема солидарности, нема енергије за протесте, нема свести о томе да ће моји протести бити подржани од стране других и постоји та стратегија преживљавања, у којој се и они који су високообразовани, попут медијских радника и професора, тешко усуђују да штрајкују и у том штрајку буду упорни и солидарни“, критичан је Стојиљковић.

    Он сматра да никада више код нас није било потребе за политичком, а пре свега синдикалном организованошћу, а никада мање поверења у синдикате. За то Стојиљковић криви управо синдикате.

    Запитао је шта је са солидарношћу и јесмо ли до те мере постали партијска држава где су партије на власти канал за запошљавање. Они које су партије запослиле нису много мање бројни од осталих „обичних“ радника, сматра он.

    „Треба размишљати о томе зашто је тако мало солидарности и спремности на ангажовање у синдикатима јер, просто смо се вратили у 19. век. Многим запосленима она максима осам сати рада, осам сна и осам слободног времена, данас изгледа као бајка. Да не говоримо о незапосленима који покушавају да нешто зараде по цео дан у сивој економији. Значи, имамо разлога да се бунимо“, констатује Стојиљковић.

    По његовој оцени, или у то више не верујемо, или смо цинично свесни тога да власт не станује претежно у Београду, него рецимо у Женеви или Бриселу, а да за борбу против њих треба и међународна солидарност.

    Осврћући се на збивања у Француској, каже да се ту ради о глобалном интересу капитала, па и социјалисти на власти у Паризу раде исту ствар.

    И како се понео председник Француске Франсоа Оланд? Па сасвим очекивано, показало се да је прво заштитник интереса капитала, па тек после социјалиста, шта год то данас значило.

    Поручио је да ће наставити са непопуларним реформама у области рада, упркос штрајковима који су паралисали земљу.

    „Наставићу, зато што сматрам да су то добре реформе“, рекао је Оланд новинарима на маргинама самита Г7 у Јапану. У друштву у коме је био, само је тако и могао да каже.

    Остао је доследан у обећању од пре десет дана да га протести неће натерати да одустане од закона о раду.

    И премијер Мануел Валс је био изричит.

    „Нећу да повучем закон. Добар је за јавност, добар је за послодавце, зато ће бити добар и за запослене!“, поручио је он. Тиме је практично признао да се при његовом креирању мислило баш тако како је рекао, на послодавце и јавност.

    Колики је удео закона о раду у Оландовој популарности није познато, али је према последњим испитивањима јавног мнења, објављеним пре месец дана, она на рекордно ниских 17 одсто.

     

    Тагови:
    радничка револуција, нереди, демонстрације, Француска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога