Слушајте Sputnik
    Реља Пенезић

    Породични албум Крцуновог сина

    © Sputnik /
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    101713

    Био сам део привилеговане београдске омладине, а први судар са реалним животом доживео сам када сам отишао у Париз, каже Реља Пенезић, српски уметник који живи у Калифорнији. Са њим смо разговарали о уметности, Црвеној звезди и томе колико је породично порекло утицало на његов живот. Јер Реља Пенезић је син Слободана Пенезића Крцуна.

    Једино што се до скоро могло прочитати у медијима о Рељи Пенезићу јесте да је Крцунов син, да је сликар и да већ дуго живи у Америци. Југославију је напустио још 1975. и од тада је ретко присутан на београдској уметничкој сцени.

    Његов пут, од када је напустио Београд, ишао је од Париза, преко Њујорка и Сан Франциска до Лос Анђелеса, где данас живи. А провео је и годину дана у Москви, где је његова супруга, композитор Викторија Јорданова, била на постдипломским студијама. Било је то 1982. Током живота у Москви посећивао је, углавном, изложбе уметника неподобних за тадашњи режим, које су организоване по подрумима московских зграда.

    У Београду је последњи пут био пре седам година, када је имао изложбу. Изложба цртежа под називом „Екстремно доколичарење и дангубљење“ вратила га је у Србију. Од последњег боравка, Београд се, каже, и променио, а и није.

    „На неки начин, када овде дођем, изгледа ми као да никада нисам отишао и да је све исто; када се видим са пријатељима, као да се уопште нису променили, а с друге стране, све се променило. И знам да се променило. Речено ми је да се променило и видим ту и тамо. Али, невероватно је колико Београд задржава дух који је увек исти. Друга је држава и системи су се променили и нема шта се није догодило. Још увек има исти дух који је имао онда, седамдесетих година када сам живео овде, као млад човек. Вероватно ће неко рећи да сам луд, али тако ми се чини“, почиње разговор Реља Пенезић.

    Колико Калифорнија мења уметника и колико је другачија од њујоршке сцене? Гледаоци широм света могли су да гледају ТВ серију „Калифорникација са Дејвидом Духовнијем, која говори о уметнику који из Њујорка одлази у Калифорнију, где се из основа мења. Ваш пут је био сличан. Колико сте „калифорниковани?

    — Многи људи на Источној обали рећи ће да су људи из Калифорније потпуно луди, да су подложни чудним сектама, религијама, од сајентологије до источњачких гуруа, нема шта нема, посебно у Лос Анђелесу.

    Пошто су уметници из целог света, због Холивуда, долазили тамо последњих стотинак година, огроман број људи или није могао да опстане у Холивуду или није добро прошао, или се због темперамента није уклопио у производњу индустријске културе. Они су остали ту, на маргинама, тако да у Лос Анђелесу постоји једна велика боемска уметничка сцена, што мало људи зна.

    У Калифорнији човек дефинитивно промени перспективу и лакше проба ствари које никада раније није пробао. У Паризу и Њујорку, уметници се плаше да не ураде нешто што би нарушило њихову репутацију. Тај осећај немам у Калифорнији. За мене је то деловало ослобађајуће.

    Колико је породично порекло утицало на Ваш животни и уметнички пут?

    — Овде ме то стално питају, и искрено покушавам да одговорим на њега, не знам да ли успевам. У сваком случају, сигурно и јесте и није. Увек вас одређује ко сте — породица, у ком граду сте рођени, у којој држави, школа… Колико год да сам ишао по свету, још увек сам остао оно што сам. Нешто је урамило мој живот, и то сам ја. Део мог идентитета је моја породица и ко је био мој отац. Са те стране, то је сигурно утицало.

    Друга ствар, време у коме сам живео и положај у коме сам био. Сигурно сам био привилеговано дете у поређењу са другима у то време. Могао сам да имам врсту релаксираности и самопоуздања. Ако се бавим уметношћу нисам морао да размишљам како ћу преживети. О томе сам морао да мислим када сам отишао.

    С друге стране, у породици моје мајке било је професионалних уметника, и она је била аматерски сликар, а и одрастао сам у кући где је био један број слика које су оставиле велики утисак на мене. Често ме те слике инспиришу у раду. Посредно, али увек их се сећам. То су углавном били пејзажи и то је, вероватно, био део некаквог извора из моје породице који је на мене утицао.

    Питање које ми људи најчешће постављају је да ли сам отишао због притисака и бремена због тога ко је био мој отац. На то тада нисам тако гледао; интересантно ми је да сада, када долазим, 40 година касније, много више људи ме о томе пита. Да покушамо врло искрено — не знам. Имао сам милион других разлога да урадим што сам урадио.

    На пример?

    — Када сам први пут решио да одем у Париз, моја супруга је добила шансу да студира на париском Конзерваторијуму, а ја сам увек желео да одем у Париз да наставим студије. И тако смо се спаковали и отишли, практично без ичега. Ту је био мој први судар са реалним животом. До тада нисам морао да се суочавам са проблемом од чега ћу ′леба да купим. Али, младим људима то није велики проблем, то постане брига што је човек старији.

    Поменули сте да сте били део привилеговане београдске омладине. Како је изгледало Ваше детињство?

    — У првих шест-седам година било је баш тотално привилеговано. Живели смо изоловано, у једној кући на Сењаку. Тада још нисмо ишли у школу и живели смо у, вероватно, много бољим условима него 99 одсто грађана. Мој отац није веровао да треба да живимо као некаква привилегована буржоазија, он је желео да се преселимо у град, идемо у нормалне школе и дружимо се са нормалном децом на улици, како се у Београду живи.

    Тако да смо се преселили у град, али и то је опет било много боље и привилегованије него већина људи. Али, с друге стране, тада је Београд сам по себи већ био некаква елита. Тада о томе нисам размишљао на тај начин. У кући сам био васпитан да су сви једнаки, да не смем да мислим да сам бољи зато што сам имао мало боље услове живота.

    Како памтите оца и какав је био Ваш однос са њим?

    — Мој однос са њим је био одличан. Био је врло добар отац. Био је занимљив саговорник, био је духовит, ангажован око свега. Био је заузет по цео дан, али кад год би се увече вратио не би отишао у своју собу и није био неко ко нема стрпљења за нас. Тако га се највише сећам.

    Водио ме је на утакмице кад год је ишао. Тако да је остала љубав према фудбалу и Звезди, иако фудбал сад више одавно не пратим, али кад год имам прилику погледам неку утакмицу. Углавном га се тако сећам. Оног дана када је погинуо, довели су ме из школе, рекли су ми шта се догодило. И тако сам то и примио. Људи ме питају да ли бих волео да се то једном расветли и разреши, да ја у својој глави разрешим судбину мога оца и породице. Увек сам то видео као ту званичну причу, а не могу да кажем, пошто не знам, да можда није било и нешто друго.

    На дан сахране Вашег оца, Јосип Броз на Брду код Крања прима Кирка Дагласа. Послао је венац, али није се појавио на сахрани. Да ли сте о томе размишљали и како сте то тада примили? Сећате ли се да ли је тада било неких коментара?

    — Ако је било приче међу старијима, не знам. Не бих приметио ни да се неко од личних пријатеља није појавио јер то је била огромна гужва, а ја сам, вероватно, био под неким средством за смирење. Сећам се сахране, али се не сећам ко је био, ко је где стајао… Тито сигурно није био неко кога сам виђао, упознао сам га, можда, једном. Нисам га виђао стално, па да буде чудно што га нема, није се дружио са мојим оцем. Иначе га није било у нашем животу.

    Са ким се дружио Ваш отац?

    — Од људи које сам знао, која сам добро познавао, били су др Аца Обрадовић из Звезде, Милош Минић, Добрица Ћосић, то су људи које сам лично познавао. Не знам колико су њихови разговори били политичко-пословни, а колико чисто пријатељски. Мислим да су Добрицом Ћосићем били чисто пријатељски, јер никада нису били у прилици да нешто заједно раде, за друге не знам.

    Колико волите Звезду?

    — Више немам однос који сам некада имао. Некада је то био тим за који навијам, и то је за мене био део Београда и тадашњег београдског духа. Бити Звездин навијач је тада било исто што и бити Београђанин. Сада то вероватно није тако. Некада је за мене то била икона која представља мој идентитет.

    Тагови:
    Крцун, Холивуд, уметност, живот, фудбал, Слободан Пенезић Крцун, Реља Пенезић, Лос Анђелес, САД, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога