Слушајте Sputnik
    Љубомир Поповић

    Љуба Поповић — сликар тишине која урла

    © Фото : Youtube
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    0 91

    Сликар Љуба Поповић у Француској је био славан колико и филмске звезде, а својој земљи и Ваљеву, граду у коме је одрастао, дао је пример како истовремено бити славан и не заборавити своје порекло.

    Тешко је писати о човеку као што је био (био јер нас је, нажалост, напустио) Љуба Поповић, а да се не упадне у клише. Написати нешто што други неће написати, поготово уз сазнање да су о њему писали годинама много компетентнији, утицајнији, писменији, старији, искуснији. Како написати нешто о делу Љубе Поповића када су о његовим сликама писали, не критичари, већ књижевници и поете као што је био један Ален Боске, Бранко Кукић или Милан Комненић, када су о њему филмове радили један Филип Пренс или Валеријан Боровшчик?

    На „Википедији“ о Љуби тек неколико редака, биографских података и констатација да „његове надреалистичке визије, постављене углавном у ренесансни амбијент истичу се израженим натурализмом“. Толико о једном од највећих српских сликара друге половине 20. века.

    Као да није био члан Медиале. Као да није своје Ваљево задужио оснивањем Модерне галерије. Као да није задужио Србију славом коју је стекао у свету.

    Љуба Поповић
    © Фото : youtube/RTS Kulturna baština - Zvanični kanal

    Љуба је Париз одабрао као стално место живљења не да би, како је говорио, зарађивао новац, већ да би био близу Лувра, највеће светске уметничке колекције, одакле је могао да учи од највећих уметника. Енергију је сваког лета обнављао у једном селу на полуострву Атос у Грчкој. Одатле су га и превезли у болницу у Београд.

    Љубина слава у Француској може да се пореди једино са славом појединих рок или филмских звезда. О томе нам најбоље говори једна прича. Француски филмски продуцент Анатол Доман, који се прославио сарадњом са Годаром, Ошимом и Вендерсом, и песник Андре Пјер де Мандијарг, упознали су Љубу са редитељем Валеријаном Боровшчиком, који је имао идеју да направи филм о једном дану Љубиног живота.

    Уметност на улицама Лисабона
    © Sputnik / Лидија Маринковић

    Боровшчик је филм завршио истовремено када је Доман завршио рад на „Лименом добошу“, за који је добио Златну палму на фестивалу у Кану (заједно са Кополиним „Апокалипса данас“). Када је „Лимени добош“ почео да се даје у биоскопима, пре почетка пројекције, као увертира, приказиван је документарни филм о Љуби „Љубав, чудовиште свих времена“.

    Љуба Поповић није био само сликар, био је феномен, данас би се рекло појава. Човек који до славе није дошао учешћем у ријалити-програмима, већ радом. Преданим, сталним, континуираним. Живео је сликарство. Слава је била колатерална штета, случајност која је проистекла из дивљења околине. Никада је није тражио, нити ју је желео.

    То је показивао на много начина: неусиљеношћу, добронамерношћу, скромношћу, комуникативношћу, везаношћу за Ваљево, град у коме се није родио, али је у њему одрастао. Од Ваљева је покушао, и у томе је у доброј мери успео, да направи културни центар. Оснивањем Модерне галерије, Љуба је у Ваљево довео или вратио Ваљевце развејане по свету и подстакао их да и они направе нешто за свој град.

    Са Ваљевцима је имао посебан однос, који је био много више од земљачког. Био им је пријатељ. Зато директор ваљевског Народног музеја, Владимир Кривошејев, одлазак Љубе Поповића осећа као лични губитак.

    „Љуба је био кућни пријатељ моје породице, школски друг мога оца. Заједно су одрасли и играли фудбал у фудбалском клубу Брђани у Ваљеву“, почиње разговор Кривошејев.

    Још као средњошколац, Љуба је утицао на културни живот Ваљева, на сасвим необичан начин, наставља Кривошејев. Љуба је у то време био стални сарадник ваљевског биоскопа.

    „Пошто тада нису постојали плакати, као данас, које дистрибутери достављају, већ се сваки плакат спремао на лицу места, тако да је Љуба широј публици у Ваљеву постао познат као аутор филмских плаката из педесетих година. По одласку у Париз често је долазио у Ваљево да би се усталио са отварањем Модерне галерије, коју ми Ваљевци са поносом зовемо Љубина галерија“, каже Кривошејев.

    Нажалост, ниједан од филмских плаката које је Љуба Поповић радио за ваљевски биоскоп није остао сачуван.

    Како описати сликарство Љубе Поповића?

    „Урођен дар за колорит и добро савладан занат, то је Љуба, уз додатак опијености. Они међу нама који, гледајући слику, трагају за ретким задовољством да виде нове, чисте, животне потезе кичицом, распоређене тако као да говоре неки језик или емитују неку незнану музику, имају чиме да напајају очи на целој површини и у свим закуцима Љубиних слика“, записао је француски песник и Љубин пријатељ Андре Пјер де Мандијарг 1972.

    Новинар и бивши директор Српског културног центра у Паризу, Живадин К. Митровић, описујући Љубино сликарство цитира италијанског критичара Ђорђа Ди Ђенову, који је о Љуби Поповићу својевремено рекао да Љуба припада визионарском сликарству романтичарске интонације.

    „Једна од његових последњих изложби била је у галерији РТС, где су Београђани могли да виде неколико његових дела из различитих фаза. На почетку је припадао ’суровим ликовима‘, да би се на крају његово сликарство романтичарски разлегало у једну палету која више личи на романтичарски пејзаж у измаглици кроз који се посматрач пробија гледајући занимљиве детаље“, објашњава Митровић.

    Он је, каже, више пута посећивао Љубин атеље у париској улици Вал Д‘Грас, у који је долазио свако јутро у 8 сати, а одлазио са првим мраком.

    „За разлику од других сликара, он је држао штафелај једно десетак метара удаљен од палете. Сваки пут се одаљи од платна десетак метара, узме кичицом боју, трчи до платна и онда наноси боју. Рекао бих да се бавио гимнастиком сликајући и са те даљине је могао да уочава шта му се на слици допада или не и шта би требало дорадити“, описује Митровић Љубин начин сликања.

    Његов начин сликања, оригиналан и непоновљив, немогуће је фалсификовати јер су се његове визије, настајући од првобитне магловите идеје, непрестано мењале и допуњавале, тако да последњи слој слике никада није и једини.

    Ипак, нико боље од песника није могао да опише Љубино сликарство. Ален Боске је у част Љубе Поповића написао и поему:

    Ти сликаш гробнице очију.

    Ти казујеш колевку усана.

    Ти сликаш пакао.

    Ти сликаш рај.

    Ти сликаш пакао у рају.

    Ти сликаш рај који прихвата пакао као што властелин прихвата слепог музичара.

    Ти кажеш да треба рећи јако црвено јако плаво јако зелено.

    Ти казујеш речи против материје. Ти казујеш тишину која урла. Ти казујеш порекло на које се рачуна, јако одбојно.

     

    Тагови:
    слава, сликарство, Љуба Поповић, уметност, смрт Љубе Поповића, Љуба Поповић, Грчка, Француска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога