Београд+ 25°C
Ниш+ 25°C
Слушајте Sputnik
    Лили Марлен

    Коме смета Лили Марлен у Београду

    © AP Photo / Hermann J. Knippertz
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    918510

    Ако за принцип рада узмемо да је муштерија увек у праву, да ли то значи да је после извођења „Лили Марлен“ у једном београдском ресторану, сада легитимно да се из српских кафана чује и „Јасеновац и Градишка стара“? Само ако муштерија то затражи.

    Група Немаца седи у једној београдској кафани. Наручују да им оркестар свира „Лили Марлен“. Оркестар понизно засвира песму, конобари понизно служе, газда се понизно смешка, гости се понизно не буне. Побуни се кувар и он буде одстрањен. Србија, Други светски рат.

    Разлика у односу на Други светски рат: газде нема, у питању је менаџер кафане који се понизно смешка, Немци нису војници већ туристи. Кувар који се побунио против извођења песме „Лили Марлен“ није послат у логор на Бањици, нико га није убио, само је добио отказ. Србија формално и дефакто није под окупацијом, али у главама неких јесте.

    Оно што је константа је менталитет. Сервилни, улагивачки. Муштерија је увек у праву. Музика и под сто, и на дрво, само ако се плаћа. Певам Титу, певам Дражи, певам сваком ко то тражи. А ко се буни, тога ђаво носи.

    Ово последње на својој кожи осетио је кувар Марко Орељ, донедавно запослен у ресторану „Капетан Коча путује“ у београдској Скадарлији. Побунио се када су немачки туристи од оркестра затражили да им свирају „Лили Марлен“. Отворено и гласно. Менаџер ресторана дао му је отказ јер Орељ „није на посао примљен да буде музички уредник, већ кувар“.

    Сама песма „Лили Марлен“ није спорна. Написао ју је још 1915. године хамбуршки учитељ Ханс Лајп. Немачка певачица Лале Андерсен снимила ју је на музику Норберта Шулцеа 1939. године. Плоча је издата у свега 700 примерака и није обећавала да ће постати хит.

    Међутим, када су Немци окупирали Београд 1941. године, формирали су војну радио-станицу „Золдатензендер Белград“ (скраћено „Зендер Белград“). Код једног официра нашла се и плоча Лале Андерсен. Пошто је радио поседовао мали број немачких плоча, „Лили Марлен“ пуштана је често и убрзо постала, не хит, већ феномен популарне војничке културе Другог светског рата.

    Песма је љубавна, говори о чежњи војника који се са својом девојком Лили Марлен састајао испод лантерне у близини касарне, пре него што је послат на фронт. Носталгична, љубавна, војнике свих страна подсећала је на кућу и оне који су их тамо чекали.

    Зато је нацистичко руководство и забранило емитовање „Лили Марлен“. Шефу нацистичке пропаганде Јозефу Гебелсу више су се допадале корачнице попут „Ерике“ или „Хорста Весела“. На ту одлуку нациста, протестују војници. „Зендер Белград“ је засут писмима са свих ратишта да се „Лили Марлен“ врати у програмску шему. Нацисти попуштају и „Зендер Белград“ почиње поново да емитује песму.

    Свако вече у 21.55, када је песма емитована, рат на Медитерану и Северној Африци би стао. Припадници немачког Афричког корпуса и британске 8. армије одлагали би оружје како би слушали мазни глас Лале Андерсен: „Vor der kaserne, vor dem grossen Tor…“, а чак је и генерал Ромел, командант немачког Афричког корпуса у то време, долазио међу своје војнике да слуша радио.

    Убрзо је настала и британска верзија песме. Стихове је написао Тони Конор, а изводила ју је Ен Шелтон. После рата, песма је наставила да живи кроз извођења Лале Андерсен и Марлене Дитрих, холивудске звезде немачког порекла.

    Чувени немачки редитељ Рајнер Вернер Фазбиндер о феномену „Лили Марлен“ снимио је истоимени филм са Ханом Шигулом и Ђанкарлом Ђанинијем, а руски нобеловац Јосиф Бродски написао је песму посвећену Лили Марлен.

    Тако је у свету. „Лили Марлен“ је феномен Другог светског рата. Неспорни хит. Оно што је спорно је начин на који се песма схвата у Србији. Британија, иако је доста страдала у Другом светском рату, није имала искуство кроз које су прошли Београд и Србија. Иронијом историјске судбине, једна љубавна, носталгична, ванвременска песма о љубави и бесмислу рата, постала је у Србији симбол окупације и окупаторске окрутности.

    Да су Немци масакре које су вршили по Крагујевцу, Краљеву, на Бањици и Јајинцима, по Босни, Херцеговини, Црној Гори, вршили у Манчестеру или Шкотској, и британска перцепција „Лили Марлен“ била би слична нашој, онако како ју је перципирао Марко Орељ, београдски кувар.

    Орељова судбина неодољиво подсећа на судбину лика кога у филму „Балкан експрес“ Бранка Балетића тумачи певач Тома Здравковић. Он одбија да немачким официрима пева „Лили Марлен“ и због тога добија батине. Под батинама пристаје да пева и, понижен, све дубље тоне у алкохолизам.

    Орељу се, по свој прилици и захваљујући одлуци „менаџера“ Драгана Недељковића, то неће догодити. Орељово достојанство спасено је отказом који је добио. Није био приморан да се, као Тома Здравковић у филму, потчини и понизи пред немилосрдним господарем.

    То је, добровољно, учинио „менаџер“ ресторана Драган Недељковић. То су учинили чланови оркестра и конобари ресторана „Капетан Коча путује“. За њих је муштерија увек у праву.

    И за крај, можемо ли да замислимо шта би се догодило када би у некој српској кафани гости тражили да оркестар засвира „Јасеновац и Градишка стара“? Да ли би и тада муштерија увек била у праву? 

     

    Слично:

    Белгијски нацисти добијају пензије од Немачке
    Продаје се слика коју су украли нацисти?
    Летонски нацисти марширају Ригом (видео)
    Тагови:
    достојанство, кувар, Лили Марлен, савезници, песма, Србија, отказ, Нацисти, Марко Орељ, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога