Слушајте Sputnik
    Министарка одбране Немачке Урсула ван дер Лејен

    Кад Урсула каже не

    © AFP 2018 / Uli Deck
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    6602

    У другој половини прошлог века, одбијање немачке министарке да стави вео приликом сусрета са саудијским принцем било би природно. Сада је медијска сензација. Шта се променило?

    Немачка министарка одбране Урсула фон дер Лејен одбила је да носи хаљину и вео током посете Саудијској Арабији. Ова вест одјекнула је као сензација у светској јавности. До сада, традиција је налагала да се жене — политичари у посети исламским земљама у којима важе строги закони облачења за жене, облаче како налажу закони тих земаља. Макар вео преко косе, јер женска коса је табу свих монотеистичких религија.

    Сведоци смо да све више жена и у православним храмовима покрива косу. Заправо, поједини делови тела су табуи у свим монотеистичким религијама. Тако и хришћанство, и ислам, и јудаизам налажу женама да прекривају косу, рамена, руке и ноге, док за мушкарце важи правило прекривања ногу. Зато се туристима који желе да посете неки од грчких манастира током лета и деле тканине за прекривање ногу и глава.

    Док у хришћанском и јеврејском свету ова правила облачења важе само за посете храмовима и за оне који им се добровољно повинују, у неким исламским земљама, попут Саудијске Арабије, правила облачења и за жене и за мушкарце су стриктна. За жене поготово, али на улицама Ријада или Џеде нећете срести мушкарца у шортсу, ма колико висока температура била.

    Зашто је вест о поступку министарке Фон дер Лејен тако сензационална? Јер донедавно, на то нико не би обратио пажњу. Двадесети век био је век еманципације жена у целом свету. Сензацију је, двадесетих година прошлог века, изазвала Коко Шанел, када је обукла сукњу која је откривала листове. Многи су се саблажњавали, али кратке сукње и женске панталоне постале су хит у Европи и Америци. Као симбол еманципације жена биле су прихваћене од свих.

    Еманципација жена у исламском свету почела је у исто време када је Коко Шанел лансирала кратке сукње. Мустафа Кемал Ататурк је у Турској забранио ношење вела, а жене и мушкарце изједначио у правима и обавезама. Турска је била прва исламска држава која је имала жену на позицији министра.

    Ататурков пример следио је ирански шах Реза Шах Пахлави десетак година касније. У арапском свету, еманципација жена почела је касније, после Другог светског рата, са револуцијом коју је у Египту повео Гамал Абдел Насер.

    Међутим, Насер се није служио методама које су примењивали његови претходници, Ататурк и Реза Шах. Он није забрањивао ношење вела и традиционално облачење, ослањао се на пропаганду. Жене су укључиване у друштвени живот, млади су, следећи пример „капиталистичког“ Запада и „социјалистичког“ Истока, желели да буду део напредног света, те су усвајали либералне и социјалистичке идеје. Носити кратку сукњу, бити гологлав, значило је уклапати се у светске токове.

    Ускоро су земље Северне Африке и Блиског истока почеле да следе пример Египта. Реформе спроведене раније у Турској и Ирану за Арапе нису могле да представљају пример због лоше међусобне историје, али када је један Арапин почео да спроводи напредне реформе и да мења друштво, као што је Насер почео да ради у Египту, био је то сигнал за све Арапе.

    Ускоро су жене у метрополама Марока, Алжира, Либије, Туниса, Сирије, Либана, Јордана, палестинске избеглице, почеле да следе пример Египта. А земље Залива, на челу са Саудијском Арабијом, биле су презрене у политичком смислу, на зачељу арапског света. Једино што су свету могле да понуде била је нафта; за разлику од Саудијске Арабије, Кувајта или Катара, Египат, Сирија, Либан и Палестина нудили су свету савремену арапску културу, писце, песнике, глумце, певаче, научнике… Омара Шарифа, Халила Џибрана или Нагиба Махфуза.

    Време се, међутим, променило. Реакција на исламски модернизам почела је у Ирану, са Исламском револуцијом. Следио је Пакистан. Ипак, ове државе су се, задржавајући демократско уређење умногоме разликовале од феудално уређених заливских монархија.

    Са доласком новог миленијума, уместо да дође до, од Франсиса Фукујаме најављеног „краја историје“, победе либерализма, слободе и демократије у целом свету, дошло је до обрнутог процеса, поготово у исламском свету.

    Арапско пролеће, уместо да арапским народима донесе слободу и демократију, донело је хаос, грађанске ратове, економску кризу, разарања и безнађе. Једине стабилне земље арапског света постају заливске монархије које постају пример уређења „калифата“ коме тежи ДАЕШ. У таквом уређењу нема места за еманципацију жена, а бурке, велови, хиџаби, фереџе и зарови поново су постали део мејнстрима арапских и исламских држава.

    Та мода није захватила само арапски и исламски свет, поменута исламска женска одећа одавно је постала део пејзажа и европских метропола. Прошлог лета у Француској се водила жестока расправа треба ли забранити ношење буркинија, исламског женског купаћег костима који прекрива цело тело, чак и главу. Буркини је победио.

    Зато поступак немачке министарке изгледа сензационално, чак анахроно, јер и у Турској, некада бастиону исламског секуларизма, вео на женским главама више не представља заостали део мрачне историје, већ мејнстрим. Друго, арапски шеици, због великог финансијског богатства згрнутог продајом нафте, навикли су да европски и амерички политичари и бизнисмени према њима показују одређену дозу улагивања. Вео на глави жене је минимум те улагивачке политике.

    Међутим, Фон дер Лејенова се показала као тврд орах. Не само да није ставила вео на главу, већ против тога ништа није имао ни саудијски принц са којим се срела. Урсула фон дер Лејен припада традицији одраслој у време побуне младих, рокенрола и жеље за освајањем што више слободе.

    Она припада култури у којој се равноправност жене и мушкарца не доводи у питање и не пада јој на памет да због мишљења неколико саудијских принчева мења своја начела. „Не стављам вео и носим панталоне“, рекла је. Такође је рекла да поштује обичаје и традицију сваке земље, али када је реч о облачењу, за њу постоје границе прилагођавања земљи. Тако је Урсула фон дер Лејен, можда и нехотично, повукла границу између поштовања туђе културе и пуког улагивања.

    Тагови:
    вео, ислам, бурке, Хришћанство, Урсула фон дер Лајен
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога