Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Лидери опозиције на бини испред зграде РИК-а.

    Ко може да буде „кичма“ српске опозиције

    © Sputnik / Ненад Ђурђевић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    5229

    У шареноликости српске опозиције тешко је говорити о једном кандидату који би могао да буде стожер, кажу аналитичари. За опозицију је боље да има више председничких кандидата, које ће гласачи вагати до самих избора, а било би добро ако неки од њих одлучи да се повуче и подржи неког другог.

    Како се председнички (а можда и парламентарни) избори у Србији приближавају, ситуација на српској политичкој сцени, поготово опозиционој, постаје све сложенија. Оно што је заједничко свим опозиционим партијама у Србији јесте да сви трагају за председничким кандидатом који би био прихватљив за све и иза кога би сви могли да стану.

    И ту настаје проблем. За председника Демократске странке Драгана Шутановца, та странка треба да буде стожер око кога би требало да се окупи проевропска опозиција. Лидера покрета „Доста је било“ Саша Радуловић и донедавна председница ДСС Санда Рашковић Ивић имају шири план окупљања опозиције око једног председничког кандидата. Они предлажу и заједнички наступ опозиције и на евентуалним парламентарним, и на евентуалним изборима за Скупштину града Београда. Тај план подразумева широку опозициону коалицију која би трајала 18 месеци после избора (уколико опозиција победи), како би се, како је рекла Санда Рашковић Ивић, повратиле институције и ослободили медији.

    За Радуловића и Ивићеву, у овом тренутку разлике између проевропских и евроскептичних странака, између деснице и левице, од другоразредног су значаја. Уколико се опозиција не удружи, Србију чекају четири године мрака, изјавио је Саша Радуловић.

    Све у свему, српска опозициона политичка сцена састоји се од три сегмента. Међу проевропским странкама доминира ДС, евроскептични део српске опозиције подељен је између ДСС и Двери, а Покрет „Доста је било“ настоји да окупи све струје. Не треба заборавити ни Српску радикалну странку која не жели да сарађује ни са једном другом опозиционом странком, нити српска опозиција рачуна на радикале.

    Тако се српска опозиција нашла пред питањем свих питања — како помирити непомирљиво, где наћи председничког кандидата прихватљивог за све и како да српску опозицију, већ толико фрагментирану да су од ње остали само „остаци остатака“, окупити да заједнички наступи против владајуће коалиције којом доминира СНС.

    Тешко је у овом тренутку рећи да ли је окупљање српске опозиције потребно и да ли је оно уопште могуће, каже главни уредник недељника НИН Милан Ћулибрк.

    „Ако погледате програме странака, видећете да се они прилично разликују и у тој шареноликости тешко је говорити о неком кандидату који би могао да буде стожер и који би окупљао и леве и десне. То је јако тешко, чак и када би постојала искрена намера, а оно што је највећа сумња је да постоји та искрена намера“, каже Ћулибрк.

    Свака странка би желела да опозиција изађе на председничке изборе са заједничким кандидатом, али да она буде стожер, наставља Ћулибрк.

    „Не можете имати десет стожера. Окупљање опозиције око једног кандидата подразумева низ компромиса. Нисам сигуран да су они уопште спремни на те компромисе“, закључује Ћулибрк.

    Аналитичар Цвијетин Миливојевић мисли да српској опозицији није потребан један стожер. Он подсећа да се данашње време разликује од 2000. године, када је опозиција имала исту мету, па је било могуће окупити велики број странака различите идеологије, програма и погледа на свет.

    „У овом тренутку не постоји та мера негативног односа према садашњој власти. Што је још горе за опозицију, већина опозиционих странака мери своју блискост према господину Вучићу и његовом режиму, а не своју удаљеност од њих. Када се говори о европској политици господина Вучића ви видите неколико странака и политичких лидера који говоре: ’То је наш пут, додуше не ради то баш најбоље, али има подршку за све европске законе‘. И обрнуто, неки у Вучићу заправо читају гаранта да ће Косово остати у саставу Србије и да неће увести санкције Русији“, објашњава Миливојевић.

    Према његовом мишљењу, није неопходно да српска опозиција има један стожер нити једну стожерну личност, како каже, шефа генералштаба. Боље је да постоји одређена доза толеранције, која се може уредити и формално, пактом о ненападању, сматра он.

    За опозицију је боље да има више председничких кандидата, које ће гласачи вагати до самих избора, а било би добро ако неки од њих одлучи да се повуче и подржи неког другог.

    „Свакако би требало да имају неки договор, у случају да неко од њих прође у други круг да може да рачуна на подршку остатка опозиције. И онда би то била релаксирана ситуација. Овако ћемо имати натезање ко је први, ко је први до првога…“, каже Миливојевић.

    Ако се прави договор о заједничком наступу опозиције, не може да се прави селекција између странака, наставља Миливојевић и пита се ко би, у том случају, постављао стандарде о томе ко је опозиција, а ко не.

    Он подсећа да су и ЛДП и СРС опозиција и поред изјава њихових лидера Чедомира Јовановића и Војислава Шешеља да би се прикључили владајућој коалицији уколико би Александар Вучић заузео оштрији проевропски, односно проруски став. Ко има мандат да одлучује ко је за пријем у опозиционо коло или не, пита се на крају Миливојевић.

     

    Слично:

    Принципи „Доста је било“
    Проглашена листа „За праведну Србију — Демократска странка“
    Демократска странка се понаша као инквизиција
    Да ли ће Двери профитирати од Трампове победе?
    СНС и Двери: Ко је ближи Русији?
    ДСС и Двери на конгресу Јединствене Русије
    Тагови:
    заједнички кандидат, кичма, стожер, заједнички наступ, кандидат, избори, опозиција, коалиција, председнички избори у Србији, Двери, ДСС, Покрет Доста је било, ДС, Милан Ћулибрк, Санда Рашковић Ивић, Цвијетин Миливојевић, Драган Шутановац, Саша Радуловић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога