Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Поворка у Москви са телом руског амбасадора у Турској Андреја Карлова, убијеног у Анкари 19. децембра

    Ко профитира из турског „Сарајевског атентата“

    © Sputnik / Valery Sharifulin/Pool/Tassphoto
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    0 620

    Шира слика која произилази из сиријске кризе апсолутно је неподношљива за западне неоконзервативне и неолибералне аналитичаре, пише коментатор Раша тудеј Пепе Ескобар. Турска је, уместо да буде у алијанси пролазних интереса САД, Саудијске Арабије и Катара, одабрала да постане кључни центар у евроазијским интеграцијама.

    Пређимо одмах на ствар: Анкара 2016. није Сарајево 1914. Нити је ово увод у Трећи светски рат. Ко год да је планирао атентат на руског амбасадора у Турској Андреја Карлова, мирног, хладног припадника старе школе дипломатије, ризикује моћни повратни удар.

    Убица Мевлут Мерт Алтинташ био је двадесетдвогодишњи дипломац полицијске академије. Суспендован је из Турске националне полиције (ТНП) због сумње да је повезан са Фетулахистичком терористичком организацијом (ФЕТО), пошто пуч против турског председника Ердогана од 15. јула није успео, али је у новембру враћен на дужност.

    Није тајна да се гуленисти (следбеници турског имама Фетулаха Гулена који живи у САД) тешко инфилтрирају у ТНП, тако да ће посебан исход напада бити још немилосрдније сламање Гуленове мреже. Турска истрага ће морати да се фокусира не само на обезбеђење Модерне галерије у Анкари — мораће да иде много даље.

    Убица у црном оделу и кравати урлао је слогане о освети „за Алеп“, укључујући и неопходно „Алаху екбар“ на турском и лошем арапском, што може успоставити везу са исламистичким групама, иако то није убедљив доказ.

    Време игра кључну улогу. Атентат се десио свега дан пре него што су се министри спољних послова Русије, Турске и Ирана окупили у Москви на кључној стратешкој дискусији о Сирији. Они су већ недељама били у контакту и разговарали о постизању свеобухватном договору о Алепу и шире.

    И то одмах после кључног договора Путин—Ердоган који је подразумевао да хиљаде „умерених побуњеника“ под контролом Турске могу да користе коридор за излазак из Алепа. Анкара се у потпуности сложила са планом, што попуно искључује тезу да је Турска изазвала инцидент.

    Председник Путин, са своје стране, био је веома јасан да жели да буде информисан ко је управљао убицом. То је нешто што може да буде протумачено као суптилан сигнал да руске службе безбедности већ понешто знају.

    Шира слика

    На билатералном плану, Турска и Русија блиско сарађују у борби против тероризма. Турски министар одбране био је позван у Москву на преговоре о противваздушном систему одбране. Билатерална трговине је поново у успону, укључујући стварање заједничког инвестиционог фонда. На енергетском плану, ’Турски ток‘, упркос опсесивној жељи Обамине администрације да га поткопа, озакоњен је у Анкари раније овог месеца.

    Аналитичари се згражавају над чињеницом да Русија, Турска и Иран планирају послератну будућност Алепа и Сирије, док су НАТО и ГЦЦ (Савет за сарадњу земаља Персијског залива) из тих планова искључени. У том контексту би требало тумачити и хватање гомиле оперативаца НАТО-а у Алепу.

    Посланик у Парламенту Сирије и председник Привредне коморе Алепа Фарес Шехаби објавио је имена заробљених службеника НАТО-а и ГЦЦ. Већина су Саудијци, један је држављанин Катара, а присуство једног Мароканца и једног Јорданца објашњава се чињеницом да су Мароко и Јордан незванични чланови ГЦЦ.

    А ту су и један Турчин, Американац и Израелац. Дакле, НАТО се појављује само преко два оперативца, али веза између НАТО-а и ГЦЦ више је него основана. Ако је та информација тачна, онда су саветници „умерених побуњеника“ постали адут у рукама Дамаска.

    И НАТО и ГЦЦ још увек ћуте. Чак ни не демантују демантије да се заробљавање њихових оперативаца догодило. То би могло да имплицира да је ослобађање заробљеника тајно договорено, што још више јача утицај Дамаска.

    Председник Путин је тај који је формирао осовину Москва–Анкара–Техеран, која се, за разлику од фарсе која се одвија у Женеви, бави чињеницама на терену. Москва дипломатски наглашава да рад осовине допуњује Женеву. У ствари, то је једини реалан рад и он би требало да дâ печат на терену пре него што Доналд Трамп уђе у Белу кућу.

    Укратко, НАТО–ГЦЦ пројекат промене сиријског режима је пропао. Ердоган је научио лекцију из реалполитике. На страни атлантиста, то ипак отвара бројне могућности за каналисање геополитичке огорчености.

    Шира слика не може да не буде апсолутно неподношљива за неоконзервативне и неолибералне аналитичаре. Анкара полако, али сигурно прихвата евроазијски пут, опрашта се са ЕУ и, евентуално, са НАТО-ом, прилази Новом путу свиле и Евроазијском економском савезу, Шангајској организацији за сарадњу и руско–кинеском стратешком партнерству. Турска тако постаје кључни центар евроазијских интеграција.

    Да би се све то десило, Ердоган је закључио да мора да буде на истом броду на којем се налазе Русија, Кина и Иран, чија је дугорочна стратегија смиривање и обнова Сирије. Да ли да буде на том броду или у „алијанси“ пролазних интереса Саудијске Арабије, Катара и САД није велика мозгалица.

    Али да не буде забуне. Биће крви.

    Слично:

    Милитанти напуштају Алеп (директан пренос)
    Лавров и Зариф разговарали о испоруци помоћи у Алеп
    Терористи Нусра фронта и Ахрар ел Шама спречавали цивиле да напусте Алеп
    Алеп ослобођен, Асад честитао војсци (видео)
    Сиријској војсци остале још три четврти да потпуно ослободи Алеп
    Тагови:
    осовина, Алеп, мир, Ердоган, коментар, Сирија, Турска, атентат, убиство Андреја Карлова, Евроазијски економски савез, Савет за сарадњу арапских држава Персијског залива, НАТО, ЕУ, Пепе Ескобар, Андреј Карлов, Реџеп Тајип Ердоган, Женева, Анкара, Сирија, Кина, Иран, Русија, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога