Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1543
    Пратите нас

    Путин хоће да окупира Балтик и Украјину. Путин хоће да угрози Пољску. Путин хоће да дестабилизује читаву Европу. Путин прети нуклеарним нападом. То су само неке од фраза којима нас редовно бомбардују западни званичници и њихови мејнстрим медији. Реалност је, међутим, сасвим другачија.

    Застрашивање јавности „Путиновом агресијом“ у Вашингтону и неким европским земљама постала је уобичајена пракса, нарочито од пролећа 2014. када је Русија проглашена за претњу целоме свету.

    У првој фази је антируска хистерија стимулативно деловала на Европљане, јер се водио рат на истоку Украјине, а пропаганда је „радила“ своје. Традиција приказивања Руса као претње Европи потхрањивала је општу атмосферу страха.

    Руски аналитичари подсећају да Вашингтон није само својим савезницима у Европи уливао страх од митске руске претње, већ их је истовремено приморавао да кидају везе са Русијом.

    Међутим, док руководство НАТО-а и многих европских земаља распирује мит о руској претњи, чињенице показују да је реалност сасвим другачија — Северноатлантска алијанса гомила своје трупе на руским границама, показује „мишиће“ на територији земаља које су некада припадале совјетском блоку, а у Румунији и Пољској је активиран амерички ракетни штит. Оно што Американци називају „штитом“, Руси зову „нуклеарним потенцијалном Вашингтона у Европи“ и са руске тачке гледишта он представља опасност по безбедност Русије.

    Из Пентагона сада стижу вести и да ће борбене јединице западне војне алијансе бити распоређене од Естоније до Румуније, и то у функцији „обуздавања Русије“.

    Зато се намеће питање — ко коме прети и ко се коме примиче? Ко би требало кога да „обуздава“?

    Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је овог месеца дао одговор на то питање. Он сматра да непристрасна анализа војних потенцијала у Европи руши мит о Русији као претњи и посаветовао је да се рашири мапа Европе и да се види ко је, где и шта распоредио. Графички приказ ће, сматра Лавров, „показати где су стварно ризици“.

    С друге стране, растуће тензије широм света допринеле су повећању војних трошкова. САД су и даље светски лидер по војним издацима. Та земља је, како наводи британски специјализовани часопис о одбрани „Џејнс дифенс викли“, само током прошле године потрошила 622 милијарде долара на одбрану, што чини 40 одсто укупних светских војних трошкова. На другом месту по војним издацима је Кина, која је лани потрошила 191,8 милијарди долара, а затим следе Велика Британија са буџетом од 53 милијарде долара и Индија са 50,7 милијарди. Русија је тек на петом месту са расходима од 48,4 милијарде, а затим следе Саудијска Арабија, Француска, Јапан, Немачка и Јужна Кореја.

    Истовремено, аналитичари британског часописа тврде да укупни војни буџет земаља ЕУ, а то значи и НАТО-а (разлика је само у томе што Финска није чланица Алијансе, а Турска ЕУ) износи 219 милијарди долара, што је око једне трећине буџета САД, и више него што Кина троши на војску.

    Британски стручњаци такође прогнозирају да ће до 2020. све наведене земље повећати војни буџет, осим Русије која ће га смањити на 41,1 милијарду долара, а да ће своје место у петорки „најратоборнијих земаља“ препустити Француској.

    Заставе Русије, Србије и ЕУ
    © Sputnik / Александар Милачић

    Ове бројке, наводе експерти, говоре о томе да мит о руској претњи, који потпирују западни политичари и њихови медији, „не пије воду“.

    „Војни буџет није главни показатељ војне моћи неке земље. Требало би узети у обзир број војника којима располаже армија сваке земље, наоружање, борбену технику, сагледати где је војска распоређена и њену мобилност, односно колико брзо може да буде пребачена у кризно подручје. Осим тога, требало би узети у обзир и колико су јединице ефикасне, каква им је борбена спремност и готовост. Ако упоредимо све то, испада да руска војска има предност над НАТО-ом у Источној Европи и управо због тога се НАТО није војно умешао у ситуацију у Украјини.

    Зашто је Американцима био потребан мит о руској претњи? Из више разлога. Пре свега, САД користе мит о „руској претњи“ да би оправдале своје планове о размештању тешке војне технике у неким земљама Европе, а такође и да би европске савезнике приморале на придруживање политици изолације Русије.

    „Циљеви су јасни. Вашингтон је радио на томе да створи јединствен фронт против Русије, тако што је ’дисциплиновао‘ неке западноевропске земље. Америка је желела да се уједини са земљама ЕУ да би заједно водиле хибридни рат против Русије, а истовремено је радила и на томе да земље које имају традиционално добру сарадњу са Москвом покидају те везе. А коначан циљ је слабљење, па чак и уништавање Русије. Међутим, на Западу нема јединства о томе и многи, чак и у САД и Великој Британији, желе да сарађују са Русијом“, додаје Александров.

    Одговарајући на питање како Русија може да одговори на претње са којима се суочава, експерт каже модернизацијом војске и наоружања, јачањем „савеза“ са другим земљама и још активнијим дипломатским и информационим деловањем.

    „Русија већ одговара на ту претњу тако што модернизује и јача војску, спроводи војну операцију у Сирији, а паралелно са тим води и дипломатски и информациони рат. Међутим, истакао бих — Русија води искључиво одбрамбени рат. Она се сада само брани и нема намеру никог да напада, али моје мишљење је да би требало да пређе у офанзиву. Када то кажем, мислим да би требало да пружи јачу подршку Ирану или, рецимо, Србији на Балкану, односно да јача сарадњу са тим и другим земљама. У том смислу, сматрам да је добро што ће Србији испоручити тих шест мигова и друге технике. Сматрам да је Русија изабрала добар правац, али да би требало још активније да делује“, закључио је Александров.

    Тагови:
    америка, Русија, свет
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога