Београд+ 33°C
Ниш+ 32°C
Слушајте Sputnik
    Његошев маузолеј на Језерском врху 1911 - 1920.

    Муке по Његошу

    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    33927610

    Црногорска Влада је поново покренула иницијативу да 13. новембар, дан рођења Петра Другог Петровића Његоша, буде државни празник. Лијеп је то гест Владе и многима ће засигурно миловати уши. Али је то све пука и испразна форма лишена суштине. Јер никада Његош уистину није био више тамничен и прогоњен него што је то у данашњој Црној Гори.

    Дуга историја људског памћења биљежи много личних подвижништава, трагичних судбина и мученичких страдања. Многи ће ће се сложити — много и премного.  Али су само ријетки разапињани и били прави великомученици и по свршетку својега овоземаљскога живота. У сопственој смрти. Један од таквих је несумњиво и владика црногорски и пророк ловћенски, Петар Други Петровић Његош.

    И као да је било мало што је судба одредила да владика Раде читав живот проведе у „страшној борби са својим и туђином“, него је и након свог мученичког и кратког земног живота Његош и даље прогоњен и наново убијан. Тако је након земаљске смрти владику сустигла смрт још читавих шест пута. Шест пута су његове кости преметане и помјеране са Ловћена, а завјетна црквица његовог стрица Светог Петра Цетињског је срушена. И до данас није обновљена.

    Када шира јавност говори о овом тешко окаљивом гријеху који су власти начиниле Његошу, скоро да по правилу заборавља да је ово истовремено и страшан гријех начињен и према засигурно највећем Црногорцу који је икад походио земљу — Светом Петру Цетињском. Познато је, на животни пут и духовни развој владике Рада утицали су многи људи из његове околине, попут јеромонаха Јосипа Троповића или његовог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије, али без зрнца сумње и зазора може се рећи да је на младог Његоша одлучујући утицај имала управо једна тако изузетна личност као што је био његов стриц Свети Петар Цетињски, који га је још као дванаестогодишњака узео к себи у Цетињски манастир.

    А да је то тако најпоузданије свједоче догађаји који су се нешто доцније збили. Чим је постао господар Црне Горе и замонашио се у Петрограду, једна од практично првих ствари које је млади владика Раде учинио јесте да је свог стрица Светог Петра Цетињског прогласио за светитеља 1834. године. А такође је дао и завјештање да се сагради капела на Ловћену, прва која је посвећена управо његовом стрицу Светом Петру Цетињском, са жељом да управо то буде мјесто његовог вјечног починка. Милутин Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, забиљежио је и његове ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.

    Све поменуто без икакве сумње упућује да је управо његов стриц био та личност која је Његоша тако дубоко духовно ганула и пробудила. Родила и породила, и сигурно не би било нимало претјерано рећи да да није било таквог узора какав је био Свети Петар Цетињски, не би било ни Његоша за каквог данас знамо.

    Вера Хорват, песникиња, ауторка превода Слова о походу Игоровом,
    © Sputnik/ Александар Милачић

    И као да се Божја промисао до краја опасно наругала са Црногорцима. Трагичном игром судбине, управо Ловћен који је био симболом свеколиког духовног узлета и понос нашег народа, постао је своја сушта супротност — симбол нашег надубљег духовног беспућа и пада. Два пута рушена је капела на Ловћену. Први пут је то учинила аустроугарска војска 1916, засигурно знајући за симболички значај који је иста имала за Црну Гору, након чега капела бива обновљена 1925. године.

    Други пут када је црквица на Ловћену порушена до темеља било је током 1971/1972. године када су то учиниле тада актуелне власти. Овај акт бесловесности и безумља једног народа уперен против себе самог, засигурно остаје примјер без премца у историји не само Црне Горе већ и свијета. Многи данас говоре да је велика Бољшевичка револуција у Русији по својим последицама за народ била најгора револуција коју историја биљежи. Мада и у овом случају изгледа да је тадашња идеологија Црногорцима попила сву памет.

    Него није све можда било ни до безумља Црногораца, на шта упућују и документа која је на свијетло дана изнио протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски. Наиме, ради се о писмима папиног изасланика Франциска Паловинентија, која је 28. децембра 1969. године упутио тадашњем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу.

    У писму папа предлаже да би било најбоље да се са Ловћена скине капела и измјести у музеј или Његуше „гдје доличи и према историји и према народу који је изумро“, како би „почео живот“ са новим обичајима и замасима уз подршку Ватикана.

    „Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ, који може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан свeти отац папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан да уложи и велика средства“, стоји у писму. Само и летимичан поглед на ове наводе показује да је Његош и све што он представља био сметња једном таквом пројекту.

    Дакле, шта се све у ствари одиграло у вези са Ловћеном и какве су све мрачне силе довеле до поновног рушења капеле Светог Петра Цетињског и даље остаје мистерија. Да ли су тадашње комунистичке власти биле у каквој сарадњи са Ватиканом поводом овог подухвата, и да ли је овај очито политички чин имао пак какве примјесе и езотеријског у овој ствари? Наравно, све су то питања која се сама намећу и на која је немогуће до краја одговорити, а свак ће на концу вјероватно извући закључак какав му највише одговара.

    Било како било, управо је чин гажења последње Његошеве воље и рушења цркве Светог Петра Цетињског злочин без преседана учињен не само према овим горостасима нашег народа, већ прије свега према самом духовном организму Црне Горе. Чин  који је био и зачетак дубоких подјела и раскола у самом бићу црногорског народа и проклетство које траје.

    Црногорска Влада је, како чујемо, поново покренула иницијативу која предвиђа да 13. новембар, дан рођења Петра Другог Петровића Његоша, буде државни празник. Лијеп је то гест од Владе и многима ће засигурно миловати уши. Али све је то недовољно и безначајно. Све је то пука и испразна форма лишена суштине  и смисла. Јер никада Његош уистину није био више тамничен и прогоњен него што је то у данашњој Црној Гори.

    И никада се са њим није водила љућа и свирепија борба. Но, како се чини, превелики је то дух да га ма и за тренутак заклоне мали људи.

    Оно што је Црној Гори данас стварно потребно нису пуке празничне форме већ истинско васкрсење. Васкрсење које ће означити крај духовног суноврата и умирања становништва. Јер све пошасти које господаре Црном Гором само су одраз њене унутрашње располућености и моралног банкрота.

    Зато је последњи час да се стане на крај том одумирању. Мада, ни васкрсења, како кажу, нема без смрти. А само обнављање светиње на Ловћену и поновно васкрсење на њему Светог Петра Цетињског и Петра Другога Петровића Његоша, чини се, биће почетни корак ка заустављању свеопштег пропадања државе и народа.    

     

    Тагови:
    црква, празник, Његош, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога