Слушајте Sputnik
    ОперацијаСрце

    Србија ће морати да донира органе

    © Фото: pixabay/Pixabay
    1 / 2
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    11160

    Наша земља се за сада Евротранспланту придружила само на годину дана, што би могло да спаси неке од животно најугроженијих пацијената који чекају срце, плућа или јетру. Ипак, још је далеко од испуњавања услова за пунoправно чланство. Како ћемо искористити ову годину? Као и обично, кључ је у нама самима.

    Вест која је протеклих дана „обишла“ све медије обрадовала је, пре свега, пацијенте који практично чекају нови живот. Борд Евротранспланта је учинио своје, Србија му се придружила, за сада додуше на пробном раду од годину дана. Сада је на нама да испунимо обавезе, како је то предочио министар здравља Зоран Лончар још када је крајем прошле године најавио нашу кандидатуру за Евротрансплант. На шта ће пацијенти у Србији овим придруженима статусом моћи да рачунају?

    Директор Управе за биомедицину при Министарству здравља, др Ненад Милојичић каже за Спутњик да придруживање Евротранспланту, које је засад орочено на годину дана, представља бенефит за хитне пацијенте којима трансплантација срца, плућа или јетре спасава живот. „Пацијенти којима је хитно потребна операција могу ући на листу Евротранспланта, ако се било где на територији осам земаља-чланица појави орган који одговара пацијенту из Србије биће прво понуђен нама. То је највећи бенефит“, каже Милојичић.

    На питање да ли ће у ових годину дана важити принцип реципроцитета, да морамо да донирамо онолико органа колико буде пресађено нашим пацијентима, он сматра да то неће бити случај.

    „Мислим да неће важити систем реципроцитета за хитне пацијенте, али сигуран сам да ћемо у моменту потписивања уговора за два-три месеца наше доноре пријавити Евротранспланту у случају да се наши органи подударе са потребама неког пацијента у другим земљама“, напоменуо је директор Управе за биомедицину. Он сматра да ће Србија имати и корист утолико што ће то сигурно стимулисати људе да постану донори, којима, опште је познато, оскудевамо.

    Али не мањка нам само то. „Морамо да направимо јединствене листе чекања, критеријуми морају да буду исти и да усагласимо те законске акте који важе у ЕУ. Процена је да ми то можемо да урадимо у наредна два до три месеца. То је процена Борда Еуротранспланта, на основу анализе нашег стања и онога што смо ми до сада урадили и како радимо“, прецизирао је ових дана Лончар.

    На питање Спутњика у чему је тајна успеха Хрватске која је, уз Шпанију, земља са највећим бројем донора, Милојичић каже да је у позитивном ставу о трансплантацији. „Успели су снажном кампањом и поверењем у здравствени систем“, сматра он. Егзактних показатеља о поверењу у наш систем нема, али да су мито и непотизам опште место перцепције нашег здравственог система, није ништа ново. Зашто акција донирања органа код нас уместо да крене како-тако узлазном линијом, последњих година не даје резултате. Што измишљамо топлу воду када у комшилуку имамо систем који функционише?

    По речима Милојичића, Србија би требало да има између 35 и 50 донора годишње. Наш познати хирург, некада директор Дечје болнице у Тиршовој, коме је срце трансплантирано 2006. године, проф. др Душан Шћепановић, сматра да би требало да их буде и више, јер је услов да постанете чланица Евротранспланта десет донора на милион становника.

    Он подсећа да је Србија 2013. године имала 5,7 донора на милион становника, 2015 — 2,6, а у прошлој години само 1,8 донора на милион грађана. Уз то, он за Спутњик каже да број донора никако није први услов. Шћепановић, који је на челу тима који се зове Трансплантациона мрежа Србије и биоетичко друштво Србије, сматра да је први услов постојање јединствене и транспарентне листе чекања.

    „Немамо јединствену листу чекања, немамо ранг-листу по критеријумима Евротранспланта, имамо центре које отвара ко како хоће, немамо информациони систем“, констатује он. Заблуда је, како је упозорио, да ће Евротрансплант да даје органе „на изволте“. У 90 одсто случајева ви морате да задовољите национални баланс, реципроцитет, колико вам је донирано — да донирате.

    Критички се осврнуо и на предложени нацрт закона о трансплантацији, који најављује претпостављену сагласност људи. „Када потпишем да сам донор, то треба да има правну снагу и да нико, ни породица, моју жељу не може да измени ни под каквим околностима, без обзира да ли сам на листи донора, или нeдонора. То у предлогу новог закона не пише. Претпостављена сагласност је сагласност уколико се писаним путем или усмено не изјасните да сте против донирања. А где ћемо то да се изјаснимо када се не предвиђа ниједан регистар за то“, пита се Шћепановић. Додаје, такође, да без информационог система нема поштене алокације органа, односно његовог усмеравања према приоритетима. То је оно где код грађана добијате поверење или падате на испиту. И најмања сумња у непоштену расподелу органа значи да од трансплантационог програма нема ништа, упозорио је Шћепановић, који не спори да је вест о придруживању добра.

    „Ово је пружена рука и шанса која треба да се искористи“, оценио је он за Спутњик. Србија се тек придружила Евротранспланту на годину дана, што би могло да спаси неке од животно најугроженијих пацијената који чекају срце, плућа, или јетру. Ипак, још је далеко од испуњавања услова за пуноправно чланство. Како ћемо искористити ову годину? Као и обично, кључ је у нама самима.

    Чланице Евротранспланта су Белгија, Немачка, Хрватска, Луксембург, Холандија, Мађарска, Аустрија и Словенија.

     

    Слично:

    Руси помажу Србији у медицини и образовању
    ДАЕШ се бави трговином органима
    Под знаком питања утврђивање истине о трговини органима (видео)
    Тагови:
    донорска картица, листа чекања, Евротрансплант, донори, трансплантација органа, Зоран Лончар, Вукашин Шћепановић, Ненад Милојичић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога