Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    131037
    Пратите нас

    Најмање што нам сада треба је да два месеца сви заборавимо на државу и да свако мисли искључиво на страначке боје. Најмање што можемо да очекујемо од политичких лидера и кандидата је да јасно изнесу која је то национална визија Србије и нашег народа у будућности.

    Док косовски Албанци на административној линији утврђују границу са Србијом на Јарињу и Мердару, српске странке се разгибавају и загревају за међусобну тучу.

    Баш у тренутку када парламент у Приштини усваја Резолуцију о стварању Војске Хашима Тачија, српске партије копају ровове, подижу и „наоружавају“ своје пешадинце за председничку изборну битку.

    Истовремено, док премијер Косова Иса Мустафа поручује да Београд и Срби нису заинтересовани за формирање Заједнице српских општина и да од ње нема ништа, лидери наших странака праве коалиције и „заједнице“ и те како су заинтересовани да се између себе немилосрдно макљају за фотељу на Андрићевом венцу.

    Паралелно, док први човек Тиране Еди Рама сади ново семе „Велике Албаније“ и отвара заједничке амбасаде по свету са Приштином, српски политичари као да једино мисле о предстојећем отварању бирачких места широм Србије.

    Некако се поклопило да Хрватска и Албанија траже од НАТО-a да хитно помогне Косову (а зна се како војна алијанса може да помогне), баш сада кад све партије у Србији од врата до врата пребројавају сигурне гласове и мољакају грађане да заокруже њиховог кандидата.

    Свесно или не, тек Бакир Изетбеговић није имао обзира, па је решио да поднесе ревизију тужбе за геноцид против Србије не чекајући да се у нашој земљи оконча брутална међупартијска битка за титулу председника.

    Ни Мило Ђукановић као да није био посебно увиђаван према страначком рату у Србији, па се баш ових дана припрема да похапси српске политичке лидере у Црној Гори које сумњичи за припрему некаквог државног удара који је само он видео.

    А ни Хрвати нису могли да сачекају да прође наша кампања, него су сада нашли да подижу споменик Алојзију Степинцу и да убрзавају његову беатификацију у свеца, ваљда због заслуга у усташкој НДХ.

    Сви се нешто око нас ускомешали, покренули крупна национална питања, посегли за темама које их уједињују и мобилишу колективну свест, док се у Србији и кумови, браћа и комшије побише око председничких кандидата.

    Историја меље и не може да чека да ми окончамо своје битке.

    У Другом светском рату Срби су се више убијали између себе у униформама партизана, са једне, и четника, са друге стране рова, него што су ратовали против немачких нациста.

    Почетком деведесетих година прошлог века, кад се спремао распад Југославије, српски политичари су више водили борбе у кампањама и изводили своје војске на улице Београда, него што су покушавали да успоставе стратешке националне циљеве у годинама расплета. И рат за власт трајао је читаву крваву деценију.

    И знамо како смо прошли.

    Најмање што нам сада треба је да два месеца сви заборавимо на државу и да свако мисли искључиво на страначке боје. Најмање што можемо да очекујемо од политичких лидера и кандидата је да јасно изнесу која је то национална визија Србије и нашег народа у будућности.

    Какав је наш одговор на крупне геополитичке промене које из дана у дан мењају свет? Знамо ли шта су нам коначни циљеви са Републиком Српском, Косовом? Имамо ли план заштите наших преосталих сународника у Хрватској, Црној Гори и Македонији, која је већ на прагу тоталне политичке албанизације?

    Управо ова, тешка и готово нерешива питања, требало би да буду предмет и предизборне утакмице у Србији. Управо око минимума државних и националних циљева требало је да пробају да постигну консензус сви политички фактори у земљи.

    Уместо тога, Србија улази можда у најпрљавију кампању у историји нашег вишепартизма, а то једнако признају и припадници власти и опозиције. Уместо договора, на помолу су још дубље поделе.

    Уместо размене политичких идеја, предлога, аргумената, на делу је рат распомамљених партијских ботова, изношење прљавог веша, вулгарни медијски обрачуни, ваљање у канализацији коју готово сви актери свакодневно изливају у јавност.

    И шта ће бити. Србија ће за пар месеци добити председника. Али ће остати посвађана и затрована. И остаће заробљена у обручу свих недаћа које се неће решити саме од себе.

    Само слога Србина спасава, историјски је слоган који све тише одјекује у данашњим усијаним политичким главама.

    Само туча фотељу осваја, модерни је рефрен који милује уши савременим лидерима.

    Тагови:
    спас, Црна Гора, Хрватска, туча
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога