Слушајте Sputnik
    Виноград

    За земљу се ратовало, а продајемо је за столом

    © Sputnik / Сергеј Маљгавко
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    8503

    Ако је икако могуће, земљу не треба продавати странцима, а ПКБ оставити макар у већинском државном власништву, поручили су стручњаци. Миодраг Костић, који би хтео ПКБ, пак каже није важно чија је кока већ шта даје. Зашто онда 15 најстаријих чланица ЕУ није прoдало ниједан свој хектар.

    Пољопривреда
    © Sputnik / Олег Ласточкин

    Шта је пољопривреда, је ли нам земљиште ресурс који треба да обезбеди раст БДП-а, или ресурс који треба да сачува  социјалну слику, односно малог и средњег пољопривредника, запитао је власник „МК Групе“, један од четворице највећих српских велепоседника, Миодраг Костић.

    За разлику од њега, економисти и агроекономисти, економски демографи, синдикалци, социолози, сматрали су да је државно земљиште више и од једног и од другог, да је оно заправо елемент суверенитета једне земље.

    Економске и социјалне последице приватизације пољопривредних предузећа и пољопривредног земљишта као природног ресурса биле су тема прошлонедељног округлог стола у Институту економских наука, који је одржан истог дана када је министар привреде Горан Кнежевић најавио да ће конкурс за приватизацију Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ) уследити за месец и по дана, а она приватизована до краја године.

    У средишту пажње била је управо продаја ПКБ-а, јединог преосталог пољопривредног комбината у рукама државе. Како су пренели медији, на јавни позив писмо о заинтересованости за ПКБ послали су Костићева „МК Група“, „Индустрија меса Матијевић“, која је у власништву највећег српског земљопоседника Петра Матијевића, „Ел Дахра“ из Уједињених Арапских Емирата, две компаније из Велике Британије, по једна из Кине и Сингапура и једно физичко лице из Ковина, јавили су медији.

    „Морамо водити рачуна о последњем и највећем предузећу, Пољопривредној корпорацији Београд, јер то је њива испред кућног прага ако је Београд кућни праг Србије“, рекао је уводничар, професор Пољопривредног факултета, Милан Шеварлић.

    Он је напоменуо да ПКБ има посебан положај због доступности свих видова транспорта, али и да се протеже на две градске општине, на готово половини општине Палилула и петини сурчинске. Налази се у ареалу интересантном за различите инвестиционе пројекте имајући у виду да је последњи пут пет хектара земљишта ПКБ-а на територији општине Палилула продато по цени од 750 хиљада евра за хектар, подсетио је Шеварлић.

    На питање Спутњика како он види решење за ПКБ, оценио је да га треба докапитализовати како би се подигао ниво вредности ПКБ-а. Треба га ревитализовати, не само због саме корпорације, већ због породичних газдинстава која су на њега упућена, којима је потребан.

    „Било би пожељно да држава задржи контролни пакет акција. Али уговором могу да се управљачка права и другачије регулишу“, рекао је Шеварлић, истичући да би уговор требало и да забрани промену намене земљишта. У случају његове продаје држава би требало да има право прече куповине и то да је откупи по истој цени по којој га је продала, уз припадајућу камату на пласирани капитал за тај период, објаснио је он.

    Некада први човек ПКБ-а, Војислав Симановић, каже да не гаји оптимизам да ћемо успети много да променимо у питању обавезе према ЕУ да законски омогућимо продају земље странцима. ЕУ извезе производе које произведе на 14 милиона хектара, а увезени су са површине од 45 милиона хектара. Дакле, треба им додатних 30 милиона хектара, објашњава он зашто није оптимистичан.

    У развијеним земљама фармери добијају велике субвенције и онда им се отвара тржиште кроз бесцарински увоз тамо где мали фармери у другим земљама немају субвенције. Зато мали падају са производњом и велики долазе и купују земљу. Јасан механизам путем капитала. То неко у овој земљи ко је одговоран мора да зна, упозорио је Симановић.

    „Продаја државне земље директно је супротна синониму државе. Ми државу посматрамо као земљу, отаџбину. Ако ми то продајемо, ми продајемо себе. Она се некада освајала мачем, тенковима, ми ћемо то сада да предамо за столом. Они ће довести своје раднике, населити своје људе, своју културу, религију, све ширити докле стигну. Јер смо уступили суверенитет продајући је“, констатовао је некадашњи директор ПКБ-а.

    Костић, који је напоменуо да у Србији ради 30.000 хектара земље и у Украјини већ девет година исто толико, прво је побројао шта све његова „МК Група“ производи, да би после тога констатовао да се поставља питање да ли је „МК Група“ приватна или државна фирма.

    „Бар 50 одсто смо државна јер имамо осам хиљада директно запослених, а 55.000 радних места у Војводини зависи од тога какав је резултат остварила Група“, каже Костић.

    А на питање шта је пољопривреда, је ли нам земљиште ресурс који треба да обезбеди раст БДП-а, или ресурс који треба да сачува социјалну слику, однсоно малог и средњег пољопривредника, одговара: „Ако ћемо да повећамо субвенције пет до осам пута, онда можемо да причамо о развоју малог пољопривредног имања, а ако ћемо да се задржимо на 270 милиона буџета за субвенције, нема ни теоријске шансе“.

    Европа, подсећа он, 60 година субвенционише своју пољопривреду, покрива сваке година 30-40 одсто трошкова пољопривредника. Како да наш сељак трчи са њима, пита он и опет одговара.

    „Немогуће. Или субвенције или укрупњавање поседа. Ја мислим да је укрупњавање поседа добро“, тврди велепоседник Костић.

    Потврдивши да је „МК Група“ заинтересовани за куповину ПКБ-а, њен власник је на почетку рекао да о тој приватизацији не би причао да не би имао конфликт интереса. Али је и оценио да, у крајњој линији, није важно ко је власник, већ колико можемо од тог ресурса да добијемо.

    „То је кључ целе приче… Ја мислим да није важно чија је кокошка, уз лимит, ту се слажем са вама, када су странци и домаћи у питању. Али питање је реалности да ли ми имамо снаге да то урадимо. Мислим да уопште није важно да ли је земља малог привредника, средњег, задружног, великог. Има простора за све“, каже Костић.

    На питање председавајућег, економског аналитичар Института економских наука Божа Драшковића, да ли је спреман да се и у случају ПКБ-а понуди, као што је својевремено предлагао премијеру да преузме управљање Железницама Србије, да би фирму поставио на здраве ноге, Костић је рекао да је „увек спреман да помогне саветом“. 

    Ипак је додао да је „у постојећем амбијенту најбоље да ПКБ буде приватизован“. Костићево излагање је испровоцирало председника синдиката ПКБ-а Милисава Ђорђевић, који је констатовао да та корпорација ради позитивно, а да је дуг од 73 милиона евра направљен зато што је током деведесетих, у време санкција, држава чувала социјални мир грађана држећи под контролом цене основних животних намирница са производне траке ПКБ-а.

    Економиста Благоје Бабић, који се бави демографским последицама економских кретања, упозорио је да смо доживели демографски слом а да се том питању не посвећује потребна пажња. Из села се због индустријализације ишло у град, а сада када ни ту посла нема у иностранство јер у село се нема куд. Зато он сматра да је прва мера за демографско и уопште за спасавање Србије заштита пољопривредника.

    Он упозорава да приватизацију ПКБ-а треба посматрати и са те тачке гледишта. Ресурсе, истиче, не треба продавати, запитавши се да ли нам је производња нерентабилна зато што смо постали неспособни или да би пропале фирме биле лако приватизоване.

    И агроекономиста Милан Простран сматра да се када је у питању земљиште, али и ПКБ, не може само имати на уму профит. Земљиште је основ за вођење аграрне политике сваке земље подсећа он, оценивши да нам треба нов Закон о земљишту који ће имати дестимулишуће одредбе о продаји земље странцима, на шта смо се потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању обавезали.

    Он сматра да не треба журити са продајом ПКБ-а. Подсетио је да је ПКБ био модеран комбинат, сматран једним од најбољих у Европи, али и својеврстан едукативни центар који је примењивао најновија научна и технолошка достигнућа.

    „ПКБ треба и даље да остане у државном власништву, то није никаква срамота, никакав минус“, рекао је Простран. Он је указао да то није необично ни за једну Америку, и да се у то сам уверио. У Белсвилу поред Вашингтона имате највећи истраживачки центар у стопостотном власништву министарства пољопривреде Америке. Ако то могу они, ако то могу у Француској, зашто би се ми тога одрицали, каже наш познати агроекономски аналитичар.

    Он је подсетио на најновију изјаву нашег највећег велепоседника Петра Матијевића, кандидата за куповину ПКБ-а, да је та корпорација увек пословала са губитком, а да се није позабавио анализом њиховог пословања, зашто се то догађало, откуд губици. Треба се одбранити од тих напада, сматра Простран и истиче да су капиталисти које данас имамо непримерени и за земље Латинске Америке. Он напомиње да је у Северној Америци најидеалнија, најрационалнија површина у поседу хиљаду хектара, и то у типично пољопривредној држави какава је Илиноис.

    По његовом мишљењу, не треба да гајимо илузије да ће нам из Брисела тако брзо доћи неки велики новци. Брисел води дискриминациону финансијску политику и они кажу да је то потпуно коректно да 12 или 15 земаља има већа права у односу на остале у ЕУ. Шта ће нама од тог колача остати, о том-потом, каже Простран.

    Принцип „у се и у своје кљусе“, уз добро уређене прописе, користећи позитивна искуства ЕУ — морамо ићи на одрживи концепт пољопривреде Србије, закључио је он.

    Констатацији агроекономисте Бранислава Гулана да у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради, коју је илустровао детаљним подацима, уз залагање да ПКБ остане у државним рукама, придружио се и економиста Ковиљко Ловре.

    Чак и у Војводи има села која су већ потпуно празна. Ловре је подсетио да у 15 „старих“ држава ЕУ није продат ниједан хектар земље странцима, али да су зато исти они потрчали да је купују у новим чланицама Уније. Само Словенци међу новим чланицама нису дозволили да им земљу купе странци.

    „Прехрамбена безбедност земље је елемент суверенитета, а он код нас уопште није присутан“, каже Ловре.

    Он је указао да од 1995, закључно са 2016, стопа раста пољопривредне производње у Србији износи занемаривих 0,4 одсто. Продуктивност рада је повећана само захваљујући томе што је отпуштено око 90.000 запослених, док продуктивност земљишта стагнира. Драстично је опао узгој стоке, па нема ни органског ђубрива, објаснио је Ловре.

    Коментаришући Костићеве податке о размерама производње „МК Групе“, Ловре је напоменуо да ни он ни Матијевић нису уложили средства ни у један производни капацитет. Све што имају од њих то је оно што су првобитно купили.

    За разлику од мале Србије која ничим није ограничила велепоседнике, где велика четворка — Матијевић, Костић, Мирослав Мишковић и Ђорђе Ницовић, у рукама има око 100.000 хектара земље, велика САД је то урадила. Тако, напомиње Ловре, у за њу важном „кукурузном појасу“ у државама које гаје кукуруз попут Илиноиса, Канзаса, Ајове, забрањен је корпоративни капитал у пољопривреди.

    Тагови:
    земља, странци, продаја, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога