Слушајте Sputnik
    Споменик Робину Худу

    Зашто Србија не личи на Робина Худа

    © Tanjug/ Olaf1541
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    12035113

    Чувено питање — хоћете ли прво добру или лошу вест, за петину најсиромашнијих у Србији је вероватно потпуно излишно. Иако је саопштење бонитетне агенције Мудис за Србију стварно добра вест, увек се нађе оно „али“, да радост поквари.

    Мудис је ових дана повећао кредитни рејтинг Србије уз стабилне изгледе за његово даље унапређење. Позитивни фискални трендови учинили су да дефицит опште државе у 2016. години буде сведен на 1,4 одсто БДП-а у односу на циљана четири одсто. Привредни раст од 2,8 одсто 2016. године био је највиши у протеклих осам година, а позитивни трендови наставиће се и у 2017. и 2018. години, када се очекује реалан раст привреде од 3 одсто, могуће и 3,3 одсто.

    Кoначно смо почели да се носимо са закономерностима капитализма. По коју цену, одговор је стигао из оне друге, лошије вести. Према новом извештају „Евростата“, односно завода за статистику ЕУ, Србија је земља са највећим друштвеним јазом с обзиром на приходе становништва.

    Према статистичким подацима, петина најбогатијег становништва у Србији има девет пута већи доходак од средстава којим располаже петина најсиромашнијег слоја. У ЕУ он је у просеку 5,2 пута већи.

    Иза Србије су Турска где је однос 1:8,7 и Румунија где је то 1:8,3. Најмање разлике су у Словачкој и Чешкој — 3,5 пута, док је разлика испод четири пута у Финској, Словенији, Шведској, Холандији и Белгији.

    Србија је, такође, међу земљама у којима је највиши ризик од сиромаштва. Он се мери уделом људи који имају примања испод 60 одсто средњих примања у земљи.

    Да ли је приватизација на српски начин, најчешће називана пљачкашком, за кратко време створила слој екстремно богатих тајкуна који су, практично, за кратко време раслојили српско друштво.

    Коментаришући велики распон између слоја најбогатији и најсиромашнијих, професор економије на Факултету за економију, финансије и администрацију Михаило Црнобрња за Спутњик каже да се та појава у економској теорији назива Лоренсова крива.

    Постоји разрађена методологија праћења расподеле друштвеног производа. Никада и нигде у свету није постојала потпуна једнакост, каже он, али и напомиње да то што се нама дешава није добро.

    „Требало би чинити свесне напоре, водити такву политику да се приближавамо ономе што је просек у ЕУ“, каже Црнобрња, констатујући да правда, мада није економска категорија, сигурно има доста утицаја на економију кроз неизбежну спрегу политике и економије. Уосталом, подсећа он, није се без разлога два века она у свету изучавала као политичка економија.

    Неизбежно је, нагласио је он, и за вођење политике и за управљање економским ресурсима водити рачуна о томе какве ће бити социјалне, а какве политичке последице онога што се у економском делу предузима.

    „Ми бисмо морали више пажње да посветимо томе да се креира економска политика која ће водити рачуна да буде мало више лево од центра, као што је и у Европи случај, да се више води рачуна о социјалним давањима и о великим социјалним разликама“, каже професор економије.

    На тврдњу да је за социјална давања потребна јака држава, односно буџет који то може да подржи, Црнобрња одговара да морамо да направимо буџет који ће то моћи.

    „Свака држава је Робин Худ, негде мало више, негде мало мање. У свакој држави се узима од богатих и даје сиромашнима. У Европи највише у Норвешкој, чак 70 одсто, после у Шведској, Холандији… Значи, ми бисмо морали више да узимамо од оних који више зарађују“, оценио је професор економије.

    Он подсећа да су у Србији 10 и 15 одсто порези на укупан приход грађана. То су, како каже, смешне стопе и подсећа да оне у либералној Америци иду до 30 посто, Норвешкој чак 70 посто, Шведској 40-50 посто.

    „Ми бисмо требали мало више да заоремо у тих 20 посто са највећим приходима“, закључио је Црнобрња.

    Он напомиње да те велике социјалне разлике апсолутно нису добре ни за економију.

    „То дестимулише, демотивише, не ствара позитивну атмосферу да се људи залажу. Знам да добар број компанија код нас не признаје синдикате. То не би смело да буде. Синдикати су се у земљама попут Америке, Енглеске, Немачке, Француске… изборили за своја права. Код нас не може да се заступа интерес радника. То мора да се заоштри, да се појави та структура управо у предузећима“, закључио је Црнобрња.

    Да су економски просперитет и раст предуслов, али да нису сами по себи довољни да обезбеде смањење сиромаштва, дискриминације и неједнакости, не треба посебно напомињати. Степен улагања друштва у социјалну заштиту један је од најважнијих показатеља социјалне правде. Код нас износи само око два одсто домаћег производа. У нордијским земљама то је више од 50 одсто БДП-а.

    Истраживање ММФ-а још из 2006. године су указивала да је редуковање и смањивање улоге синдиката у директно пропорционалној вези са повећањем друштвених неједнакости, разлика у зарадама и условима живота.

    Председник Уједињених гранских синдиката (УГС) „Независност“, професор београдског Факултета политичких наука, Зоран Стојиљковић, констатује да социјални дијалог у Србији карактерише неравнотежа интереса и моћи у корист државе и крупних послодаваца.

    Синдикати нису учинили готово ништа и тешко и да могу уколико у томе немеју подршку јавности, организација цивилног друштва и уколико не натерамо оне који о томе одлучују да о томе расправљамо, каже Стојиљковић за Спутњик.

    На питање зашто је тај социјални јаз најмањи углавном у развијеним земљама ЕУ, Стојиљковић подсећа да сва компаративна истраживања показују да су најсрећнија друштва она која имају релативно умерене једнакости или неједнакости.

    „Најбоље се то разуме када цитирам нашег чувеног економисту Бранка Милановића да као што постоји добар и лош холестерол постоји добра и лоша неједнакост. Добра неједнакост је умерена неједнакост до 1:5, која стимулише људе да се више труде, више раде, да више инвестирају у себе и своје капацитете. Лоша неједнакост је она која вас осуђује да тапкате у месту, што је за развој друштва убитачно, јер онемогућује талентованима да развију таленат, а деци медиокритета омогућујете да заузимају кључне позиције“, закључио је Стојиљковић.

    Тагови:
    србија, сиромаштво, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога

    Сви коментари

    • Blic++++
      Dno-dna.......Dodirnuli smo nemoguće.......Ljudi svih profila nam fale.....I,svi traže bušilice.....PihhhhhhHHH-njihovim riječnikom da se izrazim.....Tuga,a oporavak spor i slabašan....:(((((((((
    Прикажи нове коментаре (0)