Слушајте Sputnik
    Паљење скупштине у Београду 5. октобра 2000. годинеНарод плаче испред споменика Јосипу Брозу Титу

    Зашто Срби „газе“ круну, Тита, Слобу, Пети октобар

    © AP Photo / Aleksandar Stojanovic © AP Photo / HIDAJET DELIC
    1 / 2
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    9399
    Пратите нас

    Због чега се српски народ стиди сваке претходне историјске епохе? Српски народ располућен је између две идеологије. Требало би се вратити ономе што нас је, као Србе, дефинисало последњих осам векова.

    Некада, не ни тако давно, сваког 4. маја у 15 и 5 часова, сирене су оглашавале час када је умро Јосип Броз Тито. У том тренутку, сви би стали мирно на месту где су се затекли. У првим годинама после Петог октобра, годишњица смене Милошевићевог режима обележавана је, додуше незванично, али увек као један од најзначајнијих датума у српској модерној историји.

    Сирене поводом Титове смрти утихнуле су почетком деведесетих, а о Петом октобру говори се стидљиво, а све више и пејоративно. За српског министра рада Александра Вулина и његов Покрет социјалиста, али и за, како су медији јавили, један део чланства Српске напредне странке, 5. октобар је датум са негативном конотацијом.

    Вулин је чак јавно захтевао процесирање оних који су 5. октобра ушли у тадашњу Савезну скупштину и, како је рекао, запалили је и опљачкали.

    Изгледа да ниједна историјска епоха којом је српски народ био захваћен не може да прође без ревизије. Од почетка 20. века, српски народ ревидирао је однос према Обреновићима, Карађорђевићима, комунизму, петооктобарским променама, Титу… Како која епоха прође, о њој се не говори са националним поносом, као у земљама са јаким осећајем припадности заједници, већ са подсмехом. Тако нам данас није добра ни предратна монархија ни Титово доба, о Слобиној негативној владавини исписане су тоне хартије, али на ред за ниподаштавање је дошла и постпетооктобарска ера.

    Историјске истине нису догме и историја нам помаже у преиспитивању и сагледавању грешака које данас чинимо, али, за разлику од других народа који имају значајне датуме и годишњице око којих се цела нација окупља, не можемо да се отмемо утиску да српски народ тако нешто нема.

    За разлику од нас, у Француској је 14. јул, датум када је почела Револуција, дан када Французи показују национално јединство. Румунија обележава два таква датума — дан када је румунска држава уједињена у 19. веку и годишњицу револуције из 1989.

    И око тих датума и догађаја воде се расправе, они се преиспитују, али никоме не пада на памет да ревидира историју и да каже да је Француска револуција била грешка. 

    У последњих сто година, у Србији су се догодила три покушаја радикалне промене, каже за Спутњик Слободан Марковић, професор савремене политичке историје на београдском Факултету политичких наука. Прво је династија Карађорђевића сменила Обреновиће, потом су Карађорђевиће збацили комунисти, и најзад су се догодиле промене од 5. октобра.

    „Неке друге земље нису имале такве радикалне дисконтинуитете, и у сваком од тих случајева покушано је да се радикално раскине с прошлошћу. Наравно, најрадикалнији је био онај покушај из 1945, што не може ни са чим другим да се пореди. Али, у сва три случаја, покушало се да се објасни да су, у првом случају Обреновићи, у другом случају Карађорђевићи, у трећем случају Милошевић узроци целокупног проблема, док је проблем, заправо, структуралне природе. Сиромаштво се наслеђује, а оно генерише и одређени начин политичких и других образаца, који онда дају укупан мозаик“, каже Марковић.

    Марковић незадовољство Срба претходним епохама објашњава и економским категоријама. Када су се ослободиле од Турака, све балканске земље имале су веома ниску стартну позицију и страховито су заостајале за остатком Европе. Била је то економија преживљавања, на нивоу неолита, каже Марковић.

    „То наслеђено заостајање у претходних 200 година није могло да се превазиђе. Земље Западног Балкана у економским табелама налазе се на дну Европе у претходних 150-200 година. И свако, када гледа претходну епоху, криви ту епоху што данас живи у последњој економској категорији. Тако да, када гледате уназад, немате шта да видите, немате на шта да се позовете, немате период за који можете да кажете да се живело добро“, каже Марковић.

    Срби се не стиде епоха у којима су живели, тврди историчар Милан Ст. Протић, већ се ради о томе да смо подељена нација.

    „Та се разлика међу нама никада није разјаснила. У другим земљама победила је једна или друга страна, и у односу на то је дефинисан и поглед у прошлост. Код нас се то није догодило; ми смо напола подељен народ између две међусобно супротстављене идеологије, и отуда произилази и неспоразум око погледа на прошлост“, каже Протић.

    Педесет година слушали смо само једну причу и само једну истину, наставља Протић, а када је експлодирало, експлодирало је на све стране.

    „Када год се догоди да притиснете јавност неистинама и искривљеном истином, добићете контраефекат. То вам је као Њутнов закон акције и реакције. Тако је и код нас. Али, пошто ми немамо јасне критеријуме ко смо и шта смо и да ли је данашња Србија остатак Титове Југославије или је једина отаџбина коју смо ми Срби као народ имали, питање на које ће вам представник сваког европског народа као из топа одговорити, а код нас је то проблематично, отуда произилазе и друге наше несугласице, неразумевање и незнање“, објашњава Протић.

    Узроке српских недоумица, размимоилажења и стида због претходних епоха, према Протићевим речима, пре свега потичу из незнања и предрасуда. Предрасуде су, каже он, увек јаче од знања. Историјске чињенице су према предрасудама беспомоћне.

    Ако бисмо применили руско решење, према коме је на симболичан начин постигнуто национално јединство (републиканска застава, монархистички грб и комунистичка мелодија химне), у српском случају би то били југословенска застава, монархистички грб и Интернационала као химна.

    „Ми морамо да се вратимо ономе што је српско, јер је ово Србија. Југославије више нема; тај период историје који смо провели у заједничкој држави је прошао, распао се у крви, на најстрашнији начин, и време је да се успостави онај идентитет који нас је дефинисао претходних осам векова“, закључује Протић.

    Слично:

    Прва олимпијска медаља — Фиџи прогласио национални празник (фото, видео)
    Празник са сузама у очима (видео, фото)
    Мир, рад, мај — празник рада у Русији
    Данас је Божић — празник рођења Исуса Христа
    Муслимански празник Бајрам обележен и у Москви
    Тагови:
    идеологоја, располућеност, стид, разлике, празници, 5. октобар, обележавање значајних датума, празници, 5. октобар, Слободан Марковић, Милан Ст. Протић, Румунија, Француска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога