Слушајте Sputnik
    Синан Сакић

    Шта је то у српском бићу што га тера ка Синану Сакићу

    © YouTube/Sinan Sakic
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    12926

    Зашто ће вечерас Бог бити на небу, а Синан на Ташу? Где је кључ тог феномена који траје више од 30 година и за све то време и они који не миришу такву врсту музике показују велико поштовање?

    Високоморална просечна Балканка ископаће барем једно око пријатељици која баци „онај“ поглед, а камо ли испружи ногице у кревету њеног мушкарца. Тачка. Исти такав, частан, Балканац пуцаће у оба колена пријатељу који, барем на тренутак, пожели његову жену. О испијању кафа, лаким петинзима или не дао Бог фeлацију, да и не говоримо.

    Под условом, и то је повод за овај рам за слику, да се тај не зове Синан и не презива Сакић. Иначе ће запевати „Мико, Мико, друже мој… преклињем те друже стари, не иди, не иди, њој".

    Шифра балканских емоција

    Уместо да га, како налажу балканска правила, обогаљи (што је горе од убиства, јер је пријатељева жена светиња, па је тиме и грех већи), Синан друга моли да не иде „жени што ми некад беше у животу све“.

    И то се продаје у милионима примерака! Без рекламе. Без промоције на Радио Београду или Радио Сарајеву. Врата телевизија је тек тешко било отворити. Омоте касета са фотографијом омањег Рома из Лознице који у рукама има занат електровариоца, а у очима кањон бола, купују оне исте Балканке и Балканци какве их описасмо на почетку.

    Како? Ко тера жене и мушкарце који се слепо држе принципа „око за око, зуб за зуб“ да запевају, лабудову, песму „сутра с тобом нећу бити, односи ме живот даље, ја те волим ал‘ шта могу, судбина ме на пут шаље“?

    Шта је то у мушком бићу, што га тера ка Синану Сакићу? Зашто стомаком проговара „окрени се ти, погледај ме ти“ кад неписани прописи поднебља налажу другачије?

    Балканац — онај чувени синоним за неотесаног, незграпног и некултивисаног припадника „јачег“ пола који ујутру пре него што опере зубе ошамари жену превентиве ради — уз Синана малтене саветује припадницу „нежнијег“ пола „погледај мало на свет око себе, зар те не плаши самоћа твоја, зар није боље да некога волиш, о кад бих то био ја“.

    Синан Сакић
    "Синан је, међутим, брат. Он је краљ презрених и одбачених. Он је као они. И није фолирант."

    Стих „лакше би ми било Мико, да не идеш њој“ одговор је на сва постављена питања. Признање да би му из себичних побуда било лакше кад не би очијукао са женом коју је волео, откључава шифру за разумевање Балкана, али и феномена званог Синан Сакић.

    У животу се све, тврде психолози, ради због новца и жена. Међутим, страх је кључни фактор који намеће обрасце понашања. Не иде некако, из страха, да сад он моли друга. Па шта ће рећи околина, испашће да је онај деминутив који почиње са „п“, а завршава се са „ца".

    Али, кад то ради Синан, онда је онај из публике или слушалац код куће само други глас. А осећај је исти.

    Моли га преко Синана, саветује њу преко Синана… Људима, дакле, треба замена. Да неко уради нешто уместо њих. Да се поистовете. Па да пусте и сузу и да из њих искуља све оно што им се накупило на души.

    Сто одсто један од нас

    Их, па то раде и Здравко Чолић, Халид Бешлић, Шабан Шаулић… рећи ће неко. Тачно. Сви они певају о емоцијама, ти стихови на папиру изгледају лепо, у кафани певљиво, публика ужива, везује се ауторе… Али се Синану верује.

    За све друге певаче, ма колико и њихове концертне хале пунили, један слој становништва не може рећи да су део њих. Некако постоји дистанца, ови певају, ови уживају и то је то.

    Синан је, међутим, брат. Он је краљ презрених и одбачених. Он је као они. И није фолирант.

    „Није смела погрешити, хтео сам је оженити“ пева Мирослав Илић, па понови и растегне стих „није смела погрешити, хтео сам је о-жени-ти“ и то је лепо за играње у колу уз вишак алкохола и мањак бриге. Но, на његовом лицу не види да он баш жали што је нека тамо снајка погрешила, па је није оженио. Више је то доскочица — немој да плачеш на мом прагу, ’оће врата да повуку влагу.

    Међутим, Синан кад запева „још памтим око плаво, и снени поглед твој“ онај који то слуша, па таман и не био љубитељ те музике, поверује да Сакић није само интерпретатор. А на „од кад сам се родио, среће нисам имао“ га узме за кума, јер и тело Синана Сакића показује да је проживео то што пева.

    Елем, кад спојите Лозницу и Лесковац добијете постпанк музички феномен који је разбуцао меjнстрим образац оне некадашње државе. Синан је уз музику и текстове јужњака Миодрага Илића премрежио државу такозваним „оријенталом“. Речи понекад и јесу патетичне, таламбаси се чују у готово свакој песми, али све то заједно уз елегично певање не изазива гађење.

    То не мора да се слуша, не мора ни да се ужива, али мора да се поштује. Сем од стране оних који ставове формирају у зависности од оних са којима тренутно седе за столом.

    Све остало је историја андерграунд народне музике коју овај, на почетку каријере, бубњар исписује. И вечерас ће то учинити на реновинаром стадиону Ташмајдан. Традиционално, не знамо ни који већ пут по реду.

    И то, пазите, у комшилуку Пете београдске гимназије.

     

     

    Тагови:
    феномен, песма, Срби, Синан Сакић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога