Београд+ 28°C
Ниш+ 28°C
Слушајте Sputnik
    Малина

    Ко је сахранио српску малину? Нема невиних

    CC0 / Pixabay /
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    13546261

    Добро живимо од малине и то треба да чувамо. Ово више упозорење него констатацију секретара Удружења за биљну производњу у ПКС-у Вељка Јовановића, изговорено почетком марта, кад малини време није, изгледа није имао ко да чује.

    Шта држава може да учини да свој други извозни производ аграра не доведе у питање, шта (су) би малинари могли сами да учине да себе не доведу у ситуацију да им хладњачари кроје капу, а шта власници хладњача, односно извозници, да због алавости не ризикују будућност тог посла? 

    Јасно је да нико није невин у тој причи која се годинама понавља у време почетка бербе малине и одређивања њене откупне цене. Овогодишња цена од 100 до 120 динара, за 100 динара нижа од прошлогодишње, малинари кажу није тржишна већ монополистичка. Нижа је, напомињу, од произвођачке која износи 1,8 евра, односно око 220 динара.

    Неки протести су већ одржани, неки су најављени за наредни петак, све с блокадом откупних места, хладњача и саобраћајница. Може ли данашњи састанак министра пољопривреде Бранислава Недимовића са представницима произвођача малине да донесе ишта ново осим жалопојке произвођача на монополисте хладњачаре који одређују цену и уобичајене констатације друге стране, како у тржишним условима држава не може да се бави одређивањем цене?

    Тешко. Зато што је сазван да гаси ватру у минут до дванаест, уместо на време, да предупреди већ добро познате проблеме међу актерима посла са малином, али и да заједничким снагама понуде решења на дужи рок.

    Да не изгубимо уносан посао који је Србији донео епитет највећег произвођача тог племенитог вођа и највећег извозника на свету.

    Српски аграр је прошле године приходовао укупно 2,9 милијарди евра од извоза, а малина је већ пословично била наш други по вредности извозни производ са приходом од близу 230 милиона евра. Под засадима малине је око 15.000 хектара, са којих се годишње произведе 80.000 до 110.000 тона.

    Због добре прође и цене, површине под засадима значајно су увећане, почели су да ничу чак и у Војводини. Али и шире. Од Чилеа, преко Босне и Херцеговине, до Украјине.

    Хиперпродукција и вишкови су учинили своје, тржиште је реаговало, како је за Спутњик објаснио секретар Удружења за биљну производњу у ПКС-у Вељко Јовановић. Он је упозорио да је почетком године цена замрзнуте малине на тржишту била нижа него откупна прошле године која је ишла око 230 динара за килограм.

    И шта смо урадили? Иако је било јасних назнака да ће бити проблема јер хладњачари нису продали сву малину надајући се бољој цени, чекао се последњи час. Хладњачар и директор компаније „Мастер фриго фрутс“ Радоје Цветић каже да су откупљивачи обазриви јер им је остало много малине, цена је на светском тржишту пала, а залихе имају и у Босни и Пољској.

    Божо Јоковић, директор задруге „Агро еко воће“ из Ариља, које представља срце српског малинарства, каже да „то нема везе“, јер поремећај тржишта не може да буде стопостотан, колико је склизнула откупна цена малине.

    На питање где је решење, он каже да у тој причи треба да буду извозници, а не мешетари како се сада понашају хладњачари. Они откупљују сву малину и они је извозе и диктирају све услове.

    У Србији су, каже Јоковић за Спутњик, 682 хладњаче са више од 5.000 тона расхладних капацитета и са њима произвођачи немају ништа.

    „Произвођачи имају мале хладњаче које се не питају ни за шта. Није битан толико капацитет тих великих хладњача већ колико учествују у извозу, а учествују сто посто. Директан извоз произвођача мери се промилима“, објашњава Јоковић зашто хладњачаре сматра монополистима.

    Да тај проблем постоји признају и у ресорном министарству.

    „Држава ће кроз институције система регулисати правила на тржишту продаје и откупа малина, а влада ће преузети све да не дође до монополског понашања на тржишту нарочито када су у питању хладњачари“, рекао је ових дана Предраг Лучић из Министарства пољопривреде и заштите животне средине.

    Уз констатацију да је малинарство годинама било уносан посао, иначе се не би повећавали засади, а на питање шта су удружења малинара учинила да од зарађеног уложе у посао, на пример у хладњаче или прерађивачке капацитете, Јоковић каже да је то врло тешко.

    „Ми смо направили задружну хладњачу, сад нам треба пара да је отплатимо, да нам је банка не узме. Слабо ко хоће да се укључи од произвођача малине у финансирање тих складишних простора зато што мора имовину да стави под хипотеку“, каже за директор задруге „Агро еко воће“.

    На питање како су то регулисали Пољаци, одговара: „Лепо, дошли им Немци и решили питање. Дали паре за хладњаче и све што треба и направили им извоз“.

    Наравно да им се исплатило. Онда они те пољске, као и српске малине прераде у разне џемове, слатко, сирупе… и зараде четири пута више. А у Србији нигде прерађевине, не само од малине. Ништа нисмо научили још из времена СФРЈ када су Словенци долазили по српско воће, па нам после далеко скупље продавали прерађено српско воће.

    Јоковић подсећа да Пољска располаже и ЕУ фондовима, од ЕУ добију што им треба. Може ли наша држава по том узору да помогне малинарима?

    Каже, не воли о томе да прича. Да би направили хладњачу која ће наредне године бити у функцији ако буду отплаћивали рате, узели су банкарски кредит. У Фонду за развој су одбијени.

    На питање како на све реагују хладњачари, Јоковић одговара: „Броје паре и ћуте“.

    Нису се дакле прославили ни малинари, ни држава. Док им је ишло добро и све углавном за извоз, а ми потрошачи, оправдавајући епитет „црвено злато“, малину и тада и сада јели на кашичицу, скупо је плаћајући, нису мислили о будућности. Није им падало на памет да све дође и прође, поготово у пољопривреди која живи од циклуса до циклуса.

    А ни држава се није потрудила да заштити један од својих најбољих извозних производа, по чему је постала светски бренд, него је све препустила не тржишту него стихији. Да је било повољних кредита, можда би било и хладњача који не држе монопол и прерађивачких капацитета, од чега би сви имали далеко више вајде. Нико од државе не тражи да диктира цену и некога штити, него да мерама помогне, свима на корист.

    А где се двоје не договоре, трећи користи.

    Тагови:
    малине, србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога