Београд+ 14°C
Ниш+ 12°C
Слушајте Sputnik
    Карта Европе
    CC0 / Pixabay

    Три мора за раздвајање Немачке и Русије

    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    23137423

    У источној и централној Европи, на простору од Балтичког до Црног и Јадранског мора, у току је процес стварања нове геополитичке алатке у непроглашеном али непрестаном рату за контролу евроазијског континента.

    Реч је о Иницијативи три мора, која окупља 12 држава: Пољску и три прибалтичке републике, Чешку и Словачку, Аустрију и Мађарску, Словенију и Хрватску, Румунију и Бугарску. Званично, циљ ове иницијативе, коју су прошле године покренуле Пољска и Хрватска, јесте енергетско и инфраструктурно повезивање ових 12 земаља по оси север-југ уместо повезивања са запада на исток које је досад имало приоритет. Али наравно да није тако једноставно, о чему сведочи већ и снажно интересовање Сједињених Америчких Држава за овај пројекат.

    О чему се ту заправо ради? Зашто је Вашингтон изузетно заинтересован за ову иницијативу а Берлин наглашено хладан, иако планови Сједињених Држава пре свега треба да погоде Русију?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали аналитичар Драгомир Анђелковић и новинар и уредник портала „Нови стандард“ Жељко Цвијановић.

    Када се погледа мапа овог дела Европе, види се да се обриси Иницијативе три мора у великој мери поклапају с Интермаријумом пољског државника Јозефа Пилсудског, који се после Првог светског рата залагао за федерацију држава Централне и Источне Европе које би формирале својеврсни штит према Русији, то јест Совјетском Савезу.

    Драгомир Анђелковић указује да се и сам Пилсудски ослањао на старији концепт, литванске државе династије Јагелонаца која је постојала од краја 14. до 16. века: „У напону снаге Јагелонци су за себе говорили да су мач католичанства, окренут против православља с једне стране, и протестантизма с друге. То јест, ако преведемо на данашње геополитичке појмове, против Русије и против Немачке. То је говорио и Пилсудски, и то је идеја која је у корену овог обједињавања. А коме та идеја одговара? Американцима, који желе да створе санитарни кордон који ће Русију држати што даље од Централне Европе, али и да Немачку подсете ко је главни, да њен простор утицаја може да буде ограничен само на старе чланице Европе уније.“

    „Интермаријум Пилсудског јесте историјска константа, која сад има један додатни квалитет, а то је притисак на Немачку“, наводи Жељко Цвијановић, указујући и на економску димензију пројекта: „Реч је о државама које ће куповати амерички течни гас иако је он неколико пута скупљи од руског, и које ће куповати оружје од Сједињених Држава.“

    „Почетком деведесетих година прошлог века“, подсећа Драгомир Анђелковић, „процурео је у јавност један стратешки документ Пентагона, у коме се наводи да је амерички приоритет да контролише налазишта фосилних горива, а ако то није могуће, да контролише путеве тих горива до крајњих корисника. Када се успостави контрола над источним делом Европе, сече се та линија руске енергетске геополитике која ојачава међузависност Русије и Немачке; успостављањем енергетских траса јачају се и политичке везе, а то утиче и на процес еманципације Немачке од кога Англосаксонци зазиру.“

    Отуда и не чуди што Џејмс Џонс, саветник за националну безбедност Барака Обаме, Иницијативу три мора описује као „истински трансатлантски пројекат који има енормне геополитичке, геостратешке и геоекономске димензије“.

    „Овакво објашњење делује разложно, уз оно што је остало неизговорено: држање Немачке и Русије на дистанци“, коментарише Жељко Цвијановић. „Обамина администрација је, нарочито у другом мандату, уложила велику енергију како би ту дистанцу увећала. Али резултат тога је и увећана дистанца између Америке и Немачке, која до сада није довела до приближавања Немачке и Русије. Но, то је нешто што ће се догодити у наредном периоду… Немачки геополитичари, наиме, говоре о три фазе послератног развоја ове земље. Изградња европске Немачке, која је трајала до почетка деведесетих година прошлог века, изградња немачке Европе која је у току, и, као трећа фаза која треба да уследи, изградња евроазијске Немачке. Мислим да је ово покушај да се то спречи, много више него да се спречи руски продор ка Европи, тим пре што је Русија велики део својих прихода већ почела да остварује на сасвим другој страни света, и што је геополитички много поливалентнија него што је била икада у својој историји.“

    Иницијативи три мора, осавремењеној верзији Интермаријума Пилсудског, Спутњикови саговорници не предвиђају нарочити успех. Жељко Цвијановић: „Када је Интермаријум био усмерен само против Русије, у његовом залеђу стајала је Немачка. Интермаријум који би био окренут на два фронта био би у позицији Хитлера из 1941. године… Овај Интермаријум има много мање шансе да успе него они претходни, који ни сами нису успели.“

    Шансе за успех су утолико мање што ни саме чланице Иницијативе три мора нису јединствене у русофобији каква је карактеристична за Пољску и три прибалтичке државице; напротив, Мађарска која је управо потписала споразум о продужетку „Турског тока“ ка тој земљи, и Аустрија која учествује у изградњи „Северног тока 2“, али и Чешка и Словачка, расположене су за сарадњу а не за сукоб с Русијом.

    Отуда, каже Цвијановић, „не видим да Иницијатива три мора може да створи велику геополитичку пометњу“, али упозорава: „Ради се о групи земаља према којима англоамеричка политика традиционално има однос као према некој врсти потрошног материјала. Дакле, сав успех који они постигну у забијању клипова у точкове сарадњи Русије и Немачке, апсолутно ће да их задовољи, без обзира на коначан резултат. Јер Американци ту не инвестирају ништа, а приде им продају оружје и гас.“

    Без обзира на то, међутим, закључује Драгомир Анђелковић, већ и сама чињеница да су Американци принуђени на овакву врсту акција, какву представља и Иницијатива три мора, сведочи о њиховом поразу: „Американци су имали пројекат — обзнанили су га 1993. — економског и политичког продора у земље постсовјетског простора, пре свега у Централну Азију и на Кавказ, с циљем да ни једна друга велика сила не буде доминантна на том простору. Руси су у великој мери успели да их почисте с постсовјетског простора, и Американци сад улазе у дефанзивну стратегију. Ово је једна врста пораза Америке, која је кренула у лавовски скок на постсовјетски простор а онда је схватила да мора да прави бедем како Русија не би извршила продор у Централну и Западну Европу, односно да се, подстакнута тиме, Немачка не би еманциповала. Дакле, из угла америчке политике, ово треба схватити као једну врсту умањивања штете. Да ли ће то успети да ураде? Сигуран сам да неће.“

    Тагови:
    ЕУ, Немачка, САД, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога