Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Самит ШОС-а у Уфи

    Да ли Америка пали ватру у ШОС-у

    © REUTERS / SCO Photohost
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    1590

    Загледани у правцу Запада као што смо навикли, делом зато што је то природно али делом и зато што смо тако натерани, ризикујемо да не приметимо епохалне процесе који се одвијају на истоку, у Азији...

    У Азију се не премешта само тежиште глобалног економског развоја већ су у току и политичке интеграције које прете, или стварају наду, да ће изменити досадашњу геополитичку мапу света неспутане америчке доминације.

    О томе, уосталом, сведочи и јунски самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС), у чијој се завршној декларацији поред осталог истиче и „значај стварања праведнијег, полицентричног светског поретка који је у складу с интересима сваке поједине државе“ — уместо само једне.

    О сарадњи Русије и Кине, о Шангајској организацији за сарадњу, али и о тензијама између Кине и Индије и другим покушајима да се та сарадња омете у „Новом Спутњик поретку“ говорили су Борислав Коркоделовић, дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу, и новинар „Политике“ Бојан Билбија.

    На британском Би-Би-Сију је, после сусрета председника Русије и Кине Владимира Путина и Си Ђинпинга у Москви уочи одласка на самит Г20 у Хамбургу, прокоментарисано да је њихова (неизговорена) порука западном свету била: „Ви сте били центар моћи јуче. Данас смо то ми. Ми смо будућност."

    „Овај састанак у Москви био је њихов трећи сусрет у последња три месеца, и двадесети у последње четири године“, указује Бојан Билбија. „То значи да су њихови односи превазишли ниво уобичајених партнерских односа и прешли у ниво стратешких, а неки би чак рекли и савезничких односа. А то је неумитна последица процеса који се у Евроазији одвијају у последњих 20 година.“

    Прву званичну руско-кинеску декларацију о стварању мултиполарног света, подсећа Билбија, потписали су председници Борис Јељцин и Ђијанг Цемин 1997. године, „кад многи нису могли ни да претпоставе да је тако нешто могуће. Сличну декларацију су и 2005. потписали Путин и тадашњи кинески председник Ху Ђинтао. Финале тог процеса видимо данас.“

    На споменутом састанку уочи самита Г20 Си је констатовао да су односи двеју земаља најбољи у историји. А познато је да је, макар још од почетка седамдесетих година прошлог века, важан део америчке стратегије за контролу Евроазије, а тиме и читавог света, било удаљавање Пекинга и Москве. Да ли је ова стратегија сад поражена?

    „Она јесте у овом тренутку поражена, делом због непредвидљиве политике председника САД Доналда Трампа, али делом и због тога што су односи Русије и Кине ушли у једну стабилну фазу у којој стране нису оптерећене идеолошким ставовима, већ гледају своје интересе“, оцењује Борислав Коркоделовић, и напомиње да је „важан моменат за приближавање Москве и Пекинга било решавање граничних питања између две земље, у време Михаила Горбачова… Тада је заправо започела изградња међусобног поверења, и сада видимо како то поверење даје изванредне резултате, пре свега на политичком плану.“

    Један од резултата ове сарадње јесте и формирање ШОС-а. Ова организација — њене чланице ове године постали су и Индија и Пакистан, у блиској будућности постаће и Иран, док НАТО чланица Турска има статус дијалошког партнера а њен председник Реџеп Тајип Ердоган најавио је прошлог новембра и могућност пуноправног чланства — описује се као политичка, економска и безбедносна организација, при чему је приметно да ШОС почиње да заузима све активнију улогу на глобалном плану. О томе сведочи завршна декларација овогодишњег скупа у Астани у којој су се, како је већ речено, чланице ШОС-а заложиле за стварање праведнијег, полицентричног светског поретка, говори се у декларацији и о њиховом заједничком раду на питањима од значаја за глобалну стабилност, критикује се једнострана употреба силе и мешање у унутрашња питања суверених држава, директно се критикује и постављање антиракетних штитова као потпуно неприхватљиво. Све је ово, очигледно, критика Сједињених Америчких Држава.

    „ШОС напредује из године у годину“, каже Борислав Коркоделовић, напомињући да је „за сада основна улога ове организације борба против тероризма и сепаратизма и учвршћивање крхке безбедности држава Централне Азије“, те да се „у овој фази чланице ШОС-а труде да не буду доживљене као антипод НАТО-у“.

    Ову врсту поређења, међутим, одавно је немогуће избећи. Још 2006. лондонски „Гардијан“ указивао је да „растући значај и кохерентност ШОС-а забрињавају Вашингтон и његовог најближег савезника у Азији, Јапан“, цитирајући високог званичника Јапана који је рекао да „ШОС постаје ривалски блок америчкој алијанси“.

    „Још приликом настанка језгра данашњег ШОС-а, такозване Шангајске петорке 1996. године, било је јасно да та организација не настаје због трговине или размене културних добара, већ због безбедности…“, говори Бојан Билбија. „ШОС представља припрему неке врсте војног пакта као што је НАТО. Ту су окупљене четири нуклеарне силе — поред Русије и Кине чланице ШОС-а ове године постали су и Индија и Пакистан — у којима живи половина светског становништва и више од 60 одсто територије Евроазије.“

    Може ли Америка, којој азијске интеграције под окриљем Русије и Кине засигурно нису по вољи, да искористи деценијске тензије које постоје између појединих чланица ШОС-а, пре свега између Индије и Кине и Индије и Пакистана?

    „Америка ове тензије већ увелико користи“, уверен је Коркоделовић, указујући на заједничке маневре Индије, Јапана и САД одржане у јулу под називом ’Малабар 17‘, за које је командант америчке Морнарице Вилијам Бирн рекао да представљају „стратешку поруку Кини“.

    „То је покушај обуздавања Кине, али Кина кроз свој вртоглави економски развој не може да обузда ни свој политички, културни и војни утицај, јер то практично следи једно из другог, поготово у једном тако плански и добро структурираном систему“, наводи Коркоделовић, објашњавајући, међутим, да са друге стране „постоји нада да ће ШОС-у успети, као што је у извесној мери успело и БРИКС-у, да ублажи одређена трвења која постоје, пре свега изеђу Кине и Индије и Индије и Пакистана… Управо због тога је ШОС јако дуго припремао улазак Пакистана и Индије, истовремено разрађујући механизме унутар организације који би требало да амортизују евентуалне сукобе.“

    А каква је будућност руско-кинеских односа, који и представљају осовину азијских интеграција које сад мењају геополитичку мапу читавог света?

    „Односи Русије и Кине апсолутно имају будућност, и те односе тешко да нешто може да поремети јер су њихови интереси, практично, комплементарни. Не постоји ни један разлог који би озбиљније могао да угрози њихово партнерство и савезништво“, закључује Бојан Билбија.

    Тагови:
    ШОС, будућност, НАТО
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога