Београд+ 17°C
Ниш+ 17°C
Слушајте Sputnik
    Ивана Шпановић

    Зашто Ивани треба организовати велики дочек у Београду

    © Tanjug/ DIMITRIJE GOLL/
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Предраг Васиљевић
    72540724

    Ни у животу, ни у спорту, ни у политици не смемо више да се осећамо поражени јер смо Срби. Ивана је Српкиња и шампионка. Десио јој се пех и крај. Идемо даље.

    Јесте, сви смо видели да је Ивана Шпановић највише скочила у петак у лондонској финалној ноћи.

    Јесте, целој планети је јасно да је српска шампионка апсолутно заслужила златну медаљу у скоку удаљ на светском првенству у атлетици.

    Тачно је, сви спортски новинари са свих меридијана нису могли да сакрију шок када је после скока далеко преко 7 метара семафор показао 6,91.

    Нема дилеме, сваком спортисти у души, који зна шта је фер плеј, који зна шта је витештво, јасно је да је наша Ивана требало да у петак стане на највише победничко постоље.

    Да, сви смо после њеног чудесног скока у последњој серији такмичења и сами скочили испред телевизора и повикали „Злато!“, док се на екрану није појавио резултат.

    И да, свима нам се вратио онај тупи поражавајући бол у стомаку као кад је Милорад Чавић победио чудесног Мајкла Фелпса 2008. године у Пекингу али „није довољно јако притиснуо тастер“ у финишу антологијске трке 100 метара делфин, па је остао без злата.

    Али шта сви можемо да научимо из спортске вечери у лондонској дворани после које многи дуго нису могли да утону у сан.

    Најпре, да треба већ данас достојанствено и победнички подићи главу, колико год да је то сада тешко.

    Да треба осећати искључиво понос јер имамо краљицу атлетике која је свима доказала да може да скочи најдуже на планети.

    И што је најважније, да не смемо да осећамо националну инфериорност због бизарног пеха који се дешава једном у историји овог спорта.

    Морамо да признамо себи, није Ивана остала без златног одличја зато што је Српкиња нити што носи дрес Србије.

    Медаља јој је у хичкоковском велеобрту измакла јер je проклета зихернадла поцепала закачени број на леђима, папир се одвојио од дреса у најгорем тренутку и оставио скоро невидљив траг у песку доскочишта.

    Ивана је одлетела преко седам метара, али је њен отргнути део опреме помазио пешчану линију од 6,91.

    Ужасан пех. Невиђена спортска драма. Атлетски трилер који нас је погодио у срце.

    Али, што би Паја Вујисић немилосрдно досадно подвукао — прописи су прописи.

    Зато је дубоко погрешно да за Иванино незаслужено 4. место потежемо велике политичке завере.

    Погрешно је да ову апокалипсу спортске карме приписујемо томе што смо Срби, иако је и Ивана (што се може и разумети) у налету појачаних страсти после злокобног такмичења наговестила да је остала без медаље јер је из Србије.

    Не! Ни у животу, ни у спорту, ни у политици не смемо више да се осећамо поражени јер смо Срби.

    Ивана је Српкиња и шампионка је. Десио јој се пех и крај. Идемо даље уверени да ће се наша Шпановићка кад-тад попети на златно постоље светског првака и да ћемо мирно и са сузама радосницама отпевати „Боже правде“.

    Зато је неопходно да се Ивани Шпановић после атлетског првенства организује велелепни дочек у Београду. Као да је узела златну медаљу јер она то симболички и јесте.

    Да певамо! Да славимо! Нема кукања!

    То је једини залог за нове победе!

    Тагови:
    дочек, медаља, Ивана Шпановић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога