Београд-3°C
Ниш-3°C
Слушајте Sputnik
    Америчка војска

    Европу више војно неће бранити Америка — а хоће ли Русија?

    © AFP 2018/ DANIEL MIHAILESCU
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Тимур Блохин, Сандра Черин
    1240

    Да су везе Брисела и Вашингтона све лабавије када је реч војно-безбедносној сарадњи потврђује и последња изјава председника Европске комисије Жан-Клодa Јункера, који је рекао да Европска унија не може да настави да се ослања на САД у сфери одбране.

    Да ли је оваква изјава председника ЕК наговештај све интензивнијег рада на пројекту „европске војске“, о којем се све чешће прича у одређеним политичким круговима у Бриселу и на кога ЕУ може да се ослони ако не на САД?

    Владимир Брутер, експерт са московског Међународног института за друштвено-политичка истраживања, за Спутњик каже да када Јункер даје овакве изјаве, он не говори у своје име, него „емитује“ немачки став или заједнички став Берлина и Париза.

    „То је више испипавање терена и заправо не значи да ће се нешто принципијално променити у европској политици. Међутим, у конзервативном делу владајуће Немачке заиста се жели независнија политика у сфери безбедности и одбране, и није случајно да се током предизборне кампање у Немачкој о томе води веома озбиљна дискусија између конзервативаца и социјалдемократа“, објашњава Брутер.

    Он подсећа на изјаве немачке канцеларке Ангеле Меркел која је у више наврата поручила да је спремна да повећа трошкове за одбрану и да модернизује немачку војску.

    „Од одлуке Немачке у одређеној мери зависи и то како ће у будућности изгледати одбрамбени модел Европе. Са друге стране, у Европи имате и присталице ’одбрамбене самосталности“, али и противнике, на пример Пољску, Румунију, балтичке земље, које доследно подржавају САД, па је заједничка одбрамбена политика ЕУ заправо немогућа опција“, сматра Брутер.

    Војни аналитичар Александар Радић каже да се Јункер до сада показао као присталица стварања јаких европских снага.

    „Јункер врло рационално указује на то да САД нису сила која ће увек следити само интересе својих савезника јер Америка, што су искуство и пракса до сада показали, има и своје интересе. Ипак, у критичком приступу том моделу европских снага јасно је да он остварив само у оквиру постојећег односа савезништва са Америком, јер тај модел не елиминише НАТО као организацију. Многе опасности са којима ће се Европа у будућности сусрести сада више нису безазлене као у претходним декадама и нису у оквиру нечега што би могло да се решава политичким фразама, него можда и војном силом, а чињеница је да су европске земље показале да су војно прилично нејаке и да врло тешко могу да организују сопствене операције“, напомиње Радић.

    Он подсећа да су Французи то показали у Чаду, када су покушали да сами ангажују један батаљон, па пошто се испоставило да тај терет нису могли сами да поднесу, обратили су се НАТО-у за подршку у превозу ваздухопловима.

    „Када се подвуче црта, јасно је да ниједна од европских сила више нема стварних војних потенцијала које може самодовољно да примени у решавању неке конкретне кризне ситуације. То онда наводи на закључак да је потребно да Европа има неки облик организације који би био наднационалан и који би могао да омогући да земље које су политички и економски блиске неке безбедносне проблеме, уколико се појаве пред њима, реше саме. С једне стране, то значи повезивање европских земаља, и то је та Јункерова „европска војска“, али са друге стране и свака земља сама за себе повећаваће трошкова одбране. У том смислу немачки пример је интересантан јер су они преокренули тренд сталног опадања броја војника, па од минимума који су имали 2016. године са 166.500 војника сада за циљ имају да се у што краћем року дође до 198.000 људи у оружаним снагама“, каже Радић.

    Према његовим речима, идеје о европској војсци долазе углавном из кругова противника НАТО-а, али засад нема опипљивoг показатеља њеног стварања, јер се европским снагама које сада постоје руководи из истог центра из којег се руководи НАТО снагама.

    „НАТО као организација и механизам до сада није оспорен, односно европске силе још нису прешле ту линију, па још увек размишљају о својој одбрани у оквиру НАТО-а, али са тежиштем на међународној сарадњи“, истиче Радић.

    Владимир Брутер Јункерову изјаву види као опипавање терена које има за циљ да се сазна шта о новој одбрамбеној стратегији мисле земље чији став није познат Берлину, попут Холандије, Шведске, Финске. 

    „У сваком случају, Европа није спремна да формира заједничку Европску војску, јер за то треба издвојити много више него што тражи Трамп за НАТО, то јест више од два посто БДП-а, јер су европске војске јако заостале за водећим армијама“, категоричан је Брутер.

    Александар Радић напомиње да засад постоји велико мимоилажење између агресивног тона дела америчке политике према Русији и онога што се дешава у Европи.

    „Немачка је посебно показала један другачији ниво разумевања позиција које има Русија као земља која је реални стратешки партнер земаља ЕУ. У том контексту, шта год да мисли Јункер или неко од његових истомишљеника, јасна последица је да овакав ток развоја јачања самосталних капацитета европских земаља за одбрану ствара њима озбиљнији политички капацитет, али и ослобађа маневарски простор за другачији однос према Русији“, указује Радић.

    За Владимира Брутера је пак неко конкретније побољшање односа европских земаља и Руске Федерације у области безбедносне сарадње — утопија.

    „Већина становника Француске и Немачке има позитиван однос према Русији, али заједнички антируски став елита остаје непроменљив. Зато неће бити никакве заједничке безбедности Русије и ЕУ, сада је прекасно говорити о томе, иако је пре десет година то била реална опција“, категоричан је Брутер.

    Тагови:
    војска ЕУ, Јункер, НАТО, Русија, ЕУ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога