Слушајте Sputnik
    Ротшилд

    Зашто се Ротшилдови плаше Си Ђинпинга?

    CC BY-SA 3.0 / Mathieu CHAINE
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11362
    Пратите нас

    КП Кине сваких пет година одржава своје партијске конгресе, а конгрес који је у току привукао је пажњу светске јавности можда и више него било који раније. Разлог — Кина је друга светска економска сила и на путу је да претекне Сједињене Америчке Државе, а са толиком економском моћи по природи ствари иде и растући глобални политички утицај.

    Какве је поруке свету послао председник Кине и генерални секретар Комунистичке партије Си Ђинпинг у свом говору на отварању конгреса, који је трајао, како је забележено, три сата и 23 минута? Да ли је Си, као што забринуто тумаче западни коментатори, исказао намеру да Кину претвори у најважнију земљу на свету, и да ли ће кинески глобални утицај, за разлику од америчког, бити благотворнији по остатак човечанства, макар утолико што Си обећава да Кина никада неће покушати да постане хегемон и упустити се у експанзионистичку политику? Најзад, да ли ће јуан срушити амерички долар, и какав ће то утицај имати по глобалне процесе у којима живимо? 

    Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили Живадин Јовановић, наш некадашњи министар спољних послова, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник српских медија из Кине.

    „Најважнија порука Си Ђинпинга биле је да ће Кина до 2050. постати водећа светска економска, политичка и војна сила, али да неће водити политику доминације и хегемонизма, већ ће своју политику базирати на принципима међународног права и Повеље Уједињених нација, и да ће у том смислу бити стуб демократизације међународних односа“, оцењује Живадин Јовановић.

    „Први пут је“, надовезује се Милорад Денда, „један кинески лидер представио програм за три деценије унапред. Обично су се износили програми за предстојећих пет година, а сада по први пут имамо један свеобухватни програм различитих реформи и напора који ће се предузети у наредних 30 година… Говор се може читати и као позив на обнову кинеске културе и цивилизације као моћног оружја за благотворни утицај на међународне односе, да хармонијом — која је у суштини те културе и поимања света — покуша да допринесе стварању бољег и сигурнијег света“.

    Магазин „Економист“, у власништву породице Ротшилд, на својој насловној страни је Сија представио као „најмоћнијег човека на свету“ који (западном) свету неће донети ништа добро. У сличном тону и „Гардијан“ коментарише: „Немојте да имате дилему, Си жели да Кину поново учини великом, он жели да Кина буде најважнија земља на свету“. „Њујорк тајмс“ примећује и да је у свом говору Си 26 пута Кину споменуо као „велику“ односно „снажну силу“, што је, наводи овај лист, оштар контраст у односу на раније кинеске лидере који су своју земљу описивали као скромног играча у међународним односима.

    Иако је оваква слика, каже Живадин Јовановић, доста упрошћена, „нема сумње да је Кина остварила огроман развој у протеклим деценијама, и нема сумње да је то утицало и на спољну политику Кине и њено понашање у међународним односима. Она је пре извесног времена напустила држање ниског профила на светској сцени и постала, како западни аналитичари кажу, доста агресивнија у дипломатском смислу. У ствари, са растом своје економске, технолошке и војне моћи, Кина природно тежи да има значајнију улогу у управљању светским пословима. Разлика у односу на остале суперсиле састоји се у томе што Кина нема историју колонијалних освајања и интервенционизма, хегемонизма, па отуда и Сијево обећање да Кина неће бити хегемон звучи уверљивије него у неким другим случајевима.“

    С тим у вези, кинеска новинска агенција „Синхуа“ истиче да се у средишту глобалне визије коју ова земља има налази идеја о обострано корисној сарадњи с другим државама, а у једном недавном коментару у кинеском „Глобал тајмсу“ наводи се и да „Кина жели да помогне, а не да контролише“…

    „Управо то су неке од основних карактеристика кинеског приступа свету“, указује Милорад Денда. „Кинеско руководство пажљиво је бирало тренутак у коме ће изнети своју визију, а ово је тренутак преламања у свету, тренутак истрошености модела либералне идеологије која грца и очигледно не налази одговор на савремене изазове, и Кина сад представља алтернативу том моделу. Критика Кине у западној штампи произлази из прикривеног страха да Кина заиста свету нуди алтернативу.“

    При томе се мора имати у виду и да Кина и Русија наступају синхронизовано — Шангајска организација за сарадњу, БРИКС, евроазијске интеграције и Нови пут свиле, две силе имају заједничке ставове о кључним међународним проблемима… — чиме као да се остварују страхови покојног америчког геостратега Збигњева Бжежинског који се руско-кинеске сарадње прибојавао због изазова који она упућује америчком глобалном хегемонизму.

    „Кина је и без сарадње с Русијом глобална економска и све више и политичка сила. А стратешко партнерство које постоји између те две земље повећава синергију глобалних промена и онемогућава повратак на униполарни светски поредак… Стратешки односи Кине и Русије су најважнији ослонац светског мира и равноправне сарадње. Ове две земље су дугорочни стратешки партнери, и то обавезује свет да се с тим помири и прилагоди, што значи да Запад мора да их прихвати као потпуно равноправне партнере“, сматра Живадин Јовановић.

    Промене почињу да захватају и досад нетакнуту финансијску сферу. Владимир Путин је, уочи недавног самита БРИКС-а, по први пут упутио јавни изазов америчком долару као резервној светској валути. А истовремено стижу вести да ће Кина, која је највећи светски увозник нафте, ускоро почети да је купује јуанима са златном подлогом уместо доларима, због чега угледни амерички економски коментатори наводе да је практично само питање тренутка када ће Кина натерати Саудијску Арабију да јој нафту продаје у јуанима уместо у доларима, што ће угрозити статус такозваног петродолара а самим тим и долара као резервне светске валуте… Може ли Кина да заузме глобалну улогу коју жели да има, а да и даље зависи од америчког долара? И зашто би, уопште, покретала трговину у златним јуанима ако не жели да заобиђе долар?

    „Видело се и у протеклим деценијама да везивање за долар може да буде веома ризично. Кина, наравно, не жели да дође у ситуацију да постане превише зависна од било чега, па и од долара“, наводи Денда. „Увелико се већ прави отклон од америчког долара, који је једна од најважнијих полуга за контролу света“.

    „И светски економски поредак формиран у Бретон Вудсу, и улога долара као светске монете, налазе се у великим променама. Процес институционализације нових финансијских и економских односа иде убрзано напред. Долар је већ и сада унеколико релативизован“, сагласан је и Живадин Јовановић, који закључује: „Процес мултиполаризације светских односа не може се зауставити јер није плод ничије појединачне воље, већ је нужност која се намеће из досадашњег тока развоја светских односа“. 

    Тагови:
    ротшилд, јуан, долар, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога