Београд+ 8°C
Ниш+ 7°C
Слушајте Sputnik
    Кина

    Велика игра: Појас и пут доноси нови финансијски поредак

    © REUTERS/ CHINA STRINGER NETWORK
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    3650

    Моћ Сједињених Америчких Држава почива на два кључна стуба — војсци и долару као инструменту контроле глобалне економије. Али у последње вријеме нешто је по Америку кренуло по злу и долар као главни стуб америчке моћи више није недодирљив.

    Онај ко влада нафтом, влада државама, онај ко влада храном, влада људима, а онај ко влада новцем, влада цијелим свијетом, реченица је која се приписује бившем америчком државном секретару Хенрију Кисинџеру, која суштински најпрецизније описује америчку спољну политику од краја Другог свјетског рата до данас.

    Процјењује се да су 1944. године америчке Федералне резерве у својим трезорима држале око 70 одсто свјетског монетарног злата, што је амерички долар у том тренутку чинило једином свјетском валутом која има златну подлогу, док су валуте свих осталих држава биле везане за долар.

    Американци су успјели да своју валуту остатку свијета већ током педесетих година прошлог вијека наметну као обавезну резервну валуту. Међутим, мит о америчком долару који је конвертибилан за злато почео је да блиједи већ крајем шездесетих година прошлог вијека када су Француска и друге земље све више почеле да траже злато у замјену за нешто што су тада почеле да перципирају као „инфлаторни долар“.

    Државе широм планете су постале свјесне да им САД у замјену за доларе које држе више не гарантују златом, већ да им на тај начин само извозе своју сопствену инфлацију.

    Епилог те непријатне ситуације је био такозвани „Никсонов шок“, када је тај амерички предсједник у августу 1971. године свијету обзнанио да Бретонвудски споразум више не важи у дијелу доларске конвертибилности за злато и да је од тог тренутка ослобођен од било какве везе са тим племенитим металом. Остатак планете ни након тога није имао другог избора до да се помири са инфлацијом папира који се зову — долар.

    Tадашња америчка администрација нашла је прилично „елегантно“ решење за излазак из кризе у коју је Америка запала, што се могло видјети већ 1973. године када су креирани вјештачки нафтни шокови који су цијене нафте за само неколико мјесеци подигле за читавих 400 одсто и створиле оно што ће Хенри Кисинџер назвати „петродоларом“.

    Шема је била врло проста и једноставна. Читавом свијету је за укупан развој економије као кључни чинилац била потребна нафта, а Вашингтон је тајним договором из 1975. године обезбиједио да арапски ОПЕК одбије да прода и кап нафте за било коју валуту осим за америчке доларе, што је долар учинило вриједнијом и пожељнијом валутом за држање у односу на конкуренте.

    Најкраће речено — долар је своју златну подлогу замијенио за нафту.

    Од тада па до данас моћ Сједињених Држава као глобалне суперсиле почива на два кључна стуба — „најмоћнијој“ војсци и долару као неспорној свјетској резервној валути која Вашингтону омогућава да контролише глобалну економију.

    Кина и Русија стварају алтернативу доларском монополу

    Међутим, у последње вријеме нешто је по Америку кренуло по злу и долар као главни стуб америчке моћи више није недодирљив, а његова моћ се сваким даном све више круни.

    То се нарочито види у последњих неколико година и мјесеци када свијет присуствује нечему што би се могло окарактерисати као стварање нове независне алтернативне резервне валуте за нације које желе да се заштите од монопола америчког долара и честих напада Министарства финансија САД, Вол стрита и предаторских хеџ фондова.

    Заправо је ријеч о изградњи кључног елемента националног суверенитета независних држава, јер се данас систем долара од стране Америке управо користи за уништавање економског суверенитета остатка свијета.

    Главне архитекте и вође читавог пројекта су Кина и Русија, једине државе на планети које су довољно велике и моћне да могу да изгурају тај посао до краја.

    Већ годинама уназад познато је да су те двије државе највећи свјетски купци злата на међународном тржишту, а последњих мјесеци коначно је много јасније зашто то раде. Велика стратегија коначно излази на површину, а састоји се од двије кључне компоненте.

    Прва се односи на успостављање система међусобног поравнања PVP (payment-versus-payment) за трансакције између руске рубље и кинеског јуана, којим се из руско-кинеске трговине елиминише долар, а која постаје све значајнија и по обиму и вриједности. С тим у вези, процјењује се да би она до краја године требало да достигне вриједност од око 80 милијарди долара, што је повећање од 30 одсто у односу на 2016. годину.

    Ипак, то је само генерална проба за оно што следи. Стварни циљ је недавно званично објављен на сајту Кинеског система за спољну трговину (China Foreign Exchange Trade System — CFETS), када је Кина најавила да планира да уведе сличан систем међусобног платног поравнања попут оног успостављеног са Русијом, за јуанске трансакције и са другим државама и валутама базираним на кинеској иницијативи „Појас и пут“.

    Управо на овом мјесту се вјероватно и најбоље открива замисао те велике игре и праве сврхе иницијативе „Појас и пут“ која би на простору Евроазије потенцијално требало да лансира једну „нову“ интегралну валутну са златном подлогом, која би требало да промијени глобални баланс моћи првенствено у корист нација Евроазије, почевши од Русије и нација Евроазијске економске уније, па до Кине и широм Азије…

    Подсјећања ради, иницијатива „Појас и пут“ је мегаломански пројекат изградње инфраструктуре и брзих жељезница широм Евроазијског континента, у којем је тренутно заинтересовано или учествује 67 земаља које генеришу трећину свјетског БДП-а, чији се трошкови процјењују на хиљаде милијарди долара и који би потенцијално требало да трансформише свјетску трговину и глобална правила игре.

    Друга кључна компонента великог дизајна је такође постала јасна недавно, а првенствено се односи на промјену правила када је у питању трговина нафтом, што је без сумње директан удар на хегемонију америчког долара.

    С тим у вези, Кина је прије неколико мјесеци као највећи свјетски купац нафте јавно обзнанила да се спрема да на берзама у Шангају и Хонг Конгу лансира нарочиту врсту уговора за трговину нафтом који ће бити изражени у јуанима и такође истовремено конвертибилни за злато. Аналитичари су одмах наравно примијетили да је и овдје намјера Кине да за почетак на азисјком тржишту омогући свим заинтересованим странама да заобиђу трговину нафтом у доларима, тако што ће трговати са јуанима за које Народна банка Кине гарантује противриједност у злату. То је, разумије се, одмах отворило могућност за државе попут Русије, Ирана, Венецуеле и других које се налазе под санкцијама САД да заобиђу ембарго.

    Цјелокупна замисао је, наравно, поново крајње једноставна, и заснива се на троуглу нафта–јуан–злато, што посве објашњава неутољиву кинеску глад за златом у протеклим годинама, а оно од чега САД заиста подилази језа јесте могућност да Кина као главни купац нафте у једном тренутку атрактивношћу своје понуде и растућим утицајем постепено натјера и земље ОПЕКА-а, у првом реду Саудијску Арабију, да и она пристане на трговину нафте у јуанима, што би била коначна прекретница и дефинитивни увод у крај ере петродолара…

    Све у свему, Кина и Русија су споразумом о увођењу директне билатералне трговине, са предлогом да то исто учине и све остале земље дуж новог „Пута свиле“, као и лансирањем нових атрактивних јуанских уговора за трговину нафтом, на озбиљном путу да ударе камен-темељац за стварање одрживе алтернативе америчком долару као главној резервној валути.

    Оно што је до прије само 5, 10 година изгледало незамисливо, данас се остварује брже него што су многи могли и да замисле. Нарочито је убрзан процес такозване интернационализације јуана, који је већ сада примљен у ММФ као једна од пет главних резервних валута са специјалним правом вучења и са тенденцијом да у догледно вријеме са дугог мјеста потисне евро који тренутно има учешће од око 20 одсто у свјетским девизним резервама.

    Порођајне муке новог мултиполарног свијета и даље су у току, али већ сада је извјесно да ће 21. вијек изгледати битно другачије од претходног. Колико је долар за Америку осјетљива тема вјероватно најбоље говоре примјери земаља попут Ирака и Либије које су практично уништене због идеја да своју трговину нафтом замијене неком другом валутом.

    На сву срећу САД се никада неће усудити да такав експеримент покушају са моћном Русијом или Кином. У међувремену, чини се да за заинтересовану јавност једино остаје питање да ли је то на тлу Евроазије на помолу рађање нове јаке интернационалне свјетске валуте са златном подлогом? И у коначници, да ли је најозбиљнији кандидат за ту улогу тренутно кинески јуан? 

     

    Тагови:
    појас, Пут свиле, јуан, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога