Београд+ 2°C
Ниш0°C
Слушајте Sputnik
    Григориј Распућин

    Трен који мења све: Нису препознали „безопасног пијанца“ и то је окренуло свет наглавачке

    Јавно власништво
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    1536

    Шта би било да Немци нису пребацили Лењина у Русију и да се Николај Други није одрекао престола? Кажу да историја не трпи кондиционал, али чак и век након догађаја стручњаци постављају ова питања.

    Поводом годишњице Велике октобарске револуције издавачка кућа „Алпина нон фикшен“ објавила је зборник „Историјска неизбежност? Кључни догађаји руске револуције“. У књизи британског дипломате сер Тонија Брентона, бившег амбасадора Велике Британије у Русији, скупљени су текстови познатих западних историчара.

    Поглавље „Последњи цар“ Доналда Кроуфорда посвећено је догађајима од марта 1917. године, када се император Николај Други одрекао престола у корист брата Михаила. Према мишљењу енглеског историчара, у паду династије Романових велику улогу одиграла је царица Александра Фјодоровна, пореклом Немица.

    „Када је 1915. године Николај преузео врховну команду над армијом и преселио се у Могиљово, око 700 километара удаљено од престонице, препоручио је жени да контролише министре који су остали у Петрограду. Током наредне две године влада се постепено претварала у њен кабинет. Министри су именовани само уз одобрење ’светог човека‘ ког су мрзели сви – Григорија Распућина. Царица је непоколебљиво веровала да само Распућин који влада ’духом Божијим‘ може да спаси од смрти њеног сина, оболелог од хемофилије“, пише Кроуфорд.

    Аутор текста је ипак уверен да нико у том тренутку није планирао да свргава целу династију Романових. И присталице и противници царске породице желели су да се Николај одрекне престола у корист 12-годишњег царевића Алексеја, чији је регент требало да буде императоров млађи брат, велики кнез Михаил.

    Никијева слабост

    Закаснело одрицање Николаја од престола показало се као слабост руске монархије, сматра Кроуфорд. Историчар описује овај драматични тренутак буквално из минута у минут.

    „Николај је пришао прозору, одсутно погледао према станици. Није, међутим, могао да сметне с ума мишљење својих генерала који тек што су му донели документ о неповерењу – и према цару, и према врховном команданту. Није могао да их уклони, није могао да наставља спор. Најзад се окренуо и мирно рекао: ’Одлучио сам. Одрећи ћу се престола‘. Вест се пронела муњевито. Николајев рођак, енглески краљ Џорџ Пети, исте ноћи је записао у дневнику: ’Бојим се да је за све крива Алики (царица), а Ники је испољио слабост‘“.

    Свуда су издаја, кукавичлук и обмана

    Према мишљењу енглеског историчара, тиме је све могло и да се заврши – „историјска неизбежност“ у виду одрицања императора од престола спасила би Русију револуције. Ипак, Николај се предомислио и неколико сати касније издао је други манифест о одрицању, али овога пута и за наследника, царевића Алексеја. О мотивима за ову одлуку данас може само да се нагађа.

    „Тврдоглавост или нервоза? Нисте хтели мене, нећете добити ни мог сина! Таква мисао је могла да се појави у Николајевом уму, али је јача била реална брига: без бриге родитеља, крхки, болесни Алексеј се нашао у смртној опасности, што је потврдио и дворски лекар Сергеј Фјодоров, који је путовао са царском породицом.“

    Аутор наводи цитат из дневника Николаја Другог: „У један сат по поноћи отпутовао сам из Пскова с тешким осећањем због проживљеног. Свуда око мене су издаја, кукавичлук и обмана“. Као и увек, Николај је, закључује историчар, кривио све осим себе.

    Николај тада није био ни свестан, пише Кроуфорд, шта је учинио: због својих „очинских осећања“ последњи цар је погубио династију.

    На сцену излази „безазлени пијанац“

    У поглављу „На сцену излази Лењин“ историчар Шон Макмикин говори о томе на који је начин Владимир Уљанов постао лидер револуције. Према мишљењу аутора, у априлу 1917. године Лењин, који се вратио у Русију из Швајварске, само је вешто искористио ситуацију. Историчар тврди да је предлог да се врати у Русију револуционару стигао од Министарства иностраних послова Немачке, а то је одобрио немачки канцелар Теобалд фон Бетман Холвег лично.

    „Берлин је издвојио пет милиона марака у злату за прелазак и почетак делатности Лењина у Русији, а после пет дана овај је сео у воз који се упутио с главне железничке станице у Цириху у Сасниц – немачку луку на Балтичком мору. Заједно с њим су путовали Крупска, Радек, Зиновјев, Фридрих Патен и љубавница Инеса Арманд. После кратке паузе у Стокхолму, стигли су у Петроград 3. априла око поноћи“.

    Према Макмикиновом мишљењу, долазак Лењина кардинално је променио не само распоред снага на руској политичкој арени него и даљу судбину земље.

    „За неке две седмице Лењин је успео да радикализује политички пејзаж Русије. Речником политичког маркетинга, створио је себи моћни бренд као лидер антиратне и антивладине опозиције. Остало му је само да се чврсто придржава објављених принципа и да чека да остали лидери, принуђени да воде рат који муњевито одузима популарност, задрхте пред њим“.

    Кључни историјски тренутак тих дана био је 24. октобар 2017. године. Детаљно га описује у тексту „Безазлени пијанац: Лењин и Октобарски устанак“ британски историчар Орландо Фајџес.

    „Око десет сати увече 24. октобра 1917. године Лењин је напустио своје склониште у Петрограду. Имао је перику и качкет, као радник, глава му је била обмотана завојем. Заједно с финским бољшевиком Ејном Рахјом, упутио се у Смолни институт – седиште Петроградског савета, како би позвао пријатеље из партије да следећег дана покрену устанак, уочи конгреса савета. Када их је код Тавријске палате зауставила патрола лојална влади, полицајци су Лењина препознали као безопасног пијанца и пустили га“.

    Историјска неизбежност или случајност

    Фајџес пише да су код капије Смолног „стајали митраљези, црвеногардејци верни Керенском били су на готовс и проверавали су оне који улазе. Иако Лењин није имао пропусницу, успео је да прође поред црвеногардејаца, помешавши се с гомилом. Упутио се право у учионицу 36, где су бољшевици одржавали предизборни састанак и приморао их да сазову Централни комитет партије. Централни комитет је издао наређење о почетку устанка“.

    Стручњак тврди да устанка бољшевика не би било и да би судбина земље била потпуно другачија да војници нису пустили Лењина у Смолни.

    „Сва је вероватноћа да би се грађански рат догодио у сваком случају, али не би био таквих размера као војни сукоб који је погодио Русију од 1917. до 1922. године. Печат историјске неизбежности лежи на догађајима од тренутка Октобарског устанка до тренутка успостављања диктатуре бољшевика, до Црвеног терора и грађанског рата, са свим његовим последицама за совјетски режим. Ипак, сама победа Лењина 25. октобра била је резултат случајности. Да је патрола препознала ’безопасног пијанца‘, историја је могла да крене другим током“, закључује британски историчар. 

    Тагови:
    Октобарска револуција, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога