Слушајте Sputnik
    Војска Зимбавеа на улицама  главног града  Харере.

    Преломна ствар за Мугабеа десила се у Београду

    © AFP 2019 / Philimon Bulawayo
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1714
    Пратите нас

    Мугабе је Тита замолио да утиче на Велику Британију и остале велике силе да се Зимбабвеу што пре призна независност. Тито је обећао помоћ и неколико месеци касније, 21. децембра 1979. закључен је уговор у Ланкастер хаусу у Лондону, којим је Зимбабвеу призната независност.

    Политичка судбина Роберта Мугабеа, вишедеценијског лидера Зимбабвеа и најдуговечнијег председника једне државе, засад је неизвесна. Каква ће она бити, саопштиће војска. Мугабе је на власти откад је Зимбабве постао независна држава, 1980, као једна од најмлађих независних афричких држава.

    Некадашњи дописник агенције Танјуг из подсахарске Африке, Борислав Коркоделовић, упознао је Мугабеа децембра 1976. у Београду.

    „Роберт Мугабе, тада мање познати лидер револуције и ослободилачке борбе у Зимбабвеу, коју су они звали Чимуренга, дошао је у Београд са женевске конференције, коју су водили лидери ослободилачких покрета у Зимбабвеу са британском колонијалном влашћу“, прича Коркоделовић.

    Данашњи Зимбабве се током британске колонијалне власти звао Јужна Родезија и имао је, у поређењу са другим афричким државама, неуобичајен пут ка независности.

    За разлику од других британских колонија у Африци, бела мањина у Јужној Родезији је 1965, под вођством тадашњег колонијалног премијера Јана Смита прогласила једнострану независност, коју британска влада, као колонијални господар, није признала. Пример Лондона следиле су и УН и остале земље света.

    Смит је свој режим темељио на премиси да није добро да се уведе владавина већинског црначког становништва (белци су у Јужној Родезији чинили око 5 одсто становништва) и за то наводио примере Уганде, Танзаније, Гане и Нигерије, које су се, по стицању независности, рвале са тешким политичким проблемима.

    Овакав поступак политичких представника беле мањине довео је до отпора црног становништва. Џошуа Нкомо основао је Зимбабвеанску афричку националну унију (ЗАПУ) и отпочео оружани отпор.

    Мугабе, који је по професији био учитељ, критиковао је Смитов режим и још пре проглашења независности, 1964, био оптужен за побуну и осуђен на десет година затвора. Када је пуштен са робије 1974, отпутовао је у Мозамбик и основао ЗАНУ (Зимбабвеанску афричку националну унију), покрет који је, током Чимуренге мањински покрет отпора.

    Као лидер ЗАНУ, који је данас владајућа партија у Зимбабвеу под именом ЗАНУ—ПФ, појавио се 1976. у Београду.

    „Тада се Мугабе појавио на конференцији за штампу у једној малој просторији, негде при врху хотела Југославија, која је била незагрејана и сви смо седели у зимским капутима. Он је просто дрхтао од хладноће, на себи је имао један врло скроман капут и врло скромно се понашао. Оно што је одмах оставило велики утисак на мене био је његов савршени енглески језик. Он је непосредно пре тога био ослобођен из затвора, где је завршио неколико светских факултета дописним путем. Има пет-шест диплома различитих факултета. Тако је прекраћивао време у затвору“, каже Коркоделовић.

    После ове прве посете, Мугабе је још најмање једном посетио Југославију пре него што је Зимбабве извојевао независност. О његовој другој посети постоји легенда, према којој се тада сусрео са југословенским комунистичким диктатором Јосипом Брозом Титом.

    Мугабе је Тита, каже легенда, замолио да утиче на Велику Британију и остале велике силе да се Зимбабвеу што пре призна независност. Тито је обећао помоћ и неколико месеци касније, 21. децембра 1979. закључен је уговор у Ланкастер хаусу у Лондону, којим је Зимбабвеу призната независност.

    Грејс Мугабе, познатија као Гучи Грејс
    © AP Photo / Tsvangirayi Mukwazhi

    За председника прелазне владе именован је бискуп Абел Музорева који је представљао патриотски фронт, организацију која је обједињавала два покрета отпора — ЗАНУ Роберта Мугабеа и ЗАПУ Џошуе Нкомоа.

    Међутим, у тренутку када је Коркоделовић упознао Мугабеа, овај још није био ранг политичара који би се срео са тадашњим југословенским диктатором.

    Мугабе се тада срео са званичницима Југословенског комитета за помоћ ослободилачким покретима и жртвама империјалистичке агресије, који је био део Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ), преко кога је Југославија слала помоћ разним ослободилачким и револуционарним покретима у свету.

    На активности овог Комитета често су се жалиле колонијалне силе, оптужујући Југославију за пружање помоћи терористичким организацијама. Југословенске власти правдале су се тиме да преко Комитета грађани самоиницијативно шаљу хуманитарну помоћ. Тако се овај комитет може сматрати претечом данашњих невладиних организација, преко кога је комунистичка Југославија ширила свој утицај.

    „У то време, Мугабе је био број два. Његов ослободилачки покрет био је иза шире признатог покрета који је предводио његов политички ривал и старији политичар Џошуа Нкомо, и који је био познат као огроман човек од неких 150 килограма. Он је, у ствари, уживао већу подршку Југославије“, каже Коркоделовић.

    Док је Мугабе био премијер, Нкомо је скрајнут због тога што је долазио из мањинског племена Ндебеле, док је Мугабеово племе Шона, како Коркоделовић каже, доминантно. То је Мугабеу омогућило сталне победе на изборима, с обзиром на то да се у Зимбабвеу гласа према племенској припадности.

    Односи два политичара стално су се погоршавали, а између 1982. и 1985. убијено је око 10.000 припадника Нкомовог племена. Тада Мугабе и Нкомо склапају споразум и Нкомо од 1987. до своје смрти 1999. врши дужност потпредседника Зимбабвеа.

    Те 1976, када је Коркоделовић упознао Мугабеа, Нкомо је уживао подршку СССР-а, док је Мугабе иза себе имао Кину, каже он.

    „У том тренутку Кина је још била под утицајем маоистичке политике о побунама и устанцима у земљама Трећег света, нарочито у земљама под колонијалном влашћу, и Југославија у том тренутку није толико подржавала ту линију, она је настојала да иде неким трећим путем, по мом мишљењу ближи совјетској верзији, која је више ишла на неке преговоре, мање на револуционарна и оружана средства, мада је и Совјетски Савез веома подржавао ослободилачке покрете, али тај сукоб у међународном радничком покрету између Кине и СССР-а веома се одражавао на терену у Африци, и то се просто осећало у сусретима са дипломатама и са колегама новинарима са једне и друге стране“, каже Коркоделовић.

    Коркоделовић је био, како каже, међу првима који је Мугабеа интервјуисао после првих слободних избора у Зимбабвеу 1980, на којима је Мугабе убедљиво победио.

    „Био сам позван, заједно са екипом Телевизије Загреб да дођем у његову вилу, где су нас сачекали он и његова прва супруга Сали и, у једној веома опуштеној атмосфери, он је нама издиктирао резултате избора који су били увелико у његову корист и који су се после показали тачни. После сам га виђао још неколико пута. Присуствовао сам том величанственом догађају, када је проглашавана независност на стадиону Руфаро у Харареу, где је певао, између осталих и Боб Марли. То су стварно били незаборавни тренуци“, каже Коркоделовић.

    Међутим, Коркоделовић помиње и тамну страну Мугабеове борбе за независност Зимбабвеа. По дипломатској и новинарској заједници у подсахарској Африци било је, како каже, много спекулација о томе да ли Мугабе, можда, ликвидира своје ривале из ослободилачког покрета, нарочито војне команданте.

    Коркоделовић наводи пример заповедника војног крила Мугабеовог ЗАНУ, Џошаје Тонгогаре, који је наводно погинуо у саобраћајној несрећи децембра 1979. Тонгогара је, каже Коркоделовић, био елитни официр, обучаван у Кини и сумњало се да је саобраћајна несрећа заправо убиство које је организовао Мугабе како би се ослободио главног такмаца за вођство над покретом и Зимбабвеом.

    Коркоделовић такође наводи и Мугабеову, како каже, нетрпељивост према белцима. Југословенски новинари то нису осећали у контактима с њим, али у својим пропагандним наступима исказивао је мржњу према белим фармерима и западном свету, што је задржао и до данас, каже Коркоделовић.

    Слично:

    Пуч у Харареу: Зимбабве има новог председника, Мугабеова жена побегла у Намибију?
    Тенкови кренули на Хараре: Почео војни пуч у Зимбабвеу (видео)
    Мугабе притворен у резиденцији, католички свештеник посредује у преговорима
    Роберт Мугабе напунио 92 године (видео)
    Тагови:
    борба за слободу, Родезија, сећања, Роберт Мугабе, Зимбабве, Тито, независност, пуч у Зимбабвеу, ЗАПУ, ЗАНУ - ПФ, Јан Смит, Борислав Коркоделовић, Роберт Мугабе, Јосип Броз Тито, Зимбабве
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога