Слушајте Sputnik
    Мапа Блиског истока

    Маратон на Блиском истоку је тек почео

    CC0
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Марко М. Николић
    Шта се крчка на Блиском истоку (109)
    0 391

    Навршава се век од доношења два документа који су обележила једну епоху, можемо слободно рећи арабијског „континента“, из данашње перспективе моћи и сила које се надмећу у том региону.

    Прошла је стогодишњица од Балфорове декларације којом је обећана држава јеврејском народу на Блиском истоку и нешто више од једног века након Сајкс-Пикоовог (француско-британског) споразума парафираног у Санкт Петербургу, уз одобрење руског цара, којим су скројене доскорашње границе на Арабијском полуострву. Ова два споразума несумњиво су утицала на развитак ситуације на Блиском истоку, али да ли им је из данашње перспективе рок трајања истекао? И да ли је сазрела идеја прекомпоновања моћи на овом конфликтном подручју?

    Блиски исток, смештен тамо где се укрштају источњачка филозофија живота, западна идеологија капитала и религиозна црта фундаментализма, чини склоп тешко спојивих, али и те како присутних и коегзистирајућих елемената на овом подручју. Ретко где се може наћи таква ускомешаност различитих народа, религија и мишљења сконцентрисана на релативно малој површни. Гледано историјски и безбедносно, од друге половине 20. века па све до данас, то је најизазовније подручје и за највеће силе. Осим држава Арабијског полуострва, као центра збивања и преплитања струја на подручју Блиског истока, никако не би требало изоставити Иран као доминанту силу овог региона, пре свега због јаке обавештајне структуре и Хезболаха (испостава војне моћи у Либану, Сирији, Јемену и другим земљама). Са друге стране, Израел, као заклети непријатељ Ирана, али стратешки пријатељ САД, у последње време покушава да има што боље односе и са Русијом, која има кључну улогу у Сирији и делује као посредник у компликованим односима са Ираном. Затим, не треба изоставити даљи исток регије коју чине Пакистан, нуклеарна сила, и Авганистан, „гробница народа“ пред којом су и највећи падали.

    Не би „блискоисточни плес“ био то што јесте да нема и оних моћних — попут регионалне силе у успону која има значајан утицај на Европску унију — Турске, затим Француске, као спољнополитички и војно значајне у Европској унији, још увек заинтересоване за некадашње колоније, пуне носталгичних жеља за моћи какву је имала у време Де Гола, и, коначно, најзаинтересованијих у вртлогу одмеравања моћи — САД и Русије.

    ДАЕШ — коначни крај или нови почетак?

    Након јуриша регионалних и светских сила на Сирију, слично Берлину 1945. године, грађански рат се ближи крају, док се решење за ратом разорену земљу још не наслућује. Конфузија рата у Сирији и играча који су више пута мењали стране које подржавају у грађанском рату, чине читаву ситуацију веома компликованом.

    Након безуспешног покушаја свргавања турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, односи САД и Турске су у захлађењу, након чега је званична Анкара подржала политику Русије у Сирији и престала да помаже ДАЕШ-у. Сетимо се да је током 2015. године Турска била на ивици војног сукоба са Русијом након обарања руског авиона Су-25. С друге стране, Курди, који су прво добијали помоћ од стране америчких трупа и били главни ослонац Обамине администрације, сада губе ту подршку. Вероватно из страха да се додатно не закомпликује ситуација са Турском, што због куповине руског наоружања, што због преласка на страну Ирана и Русије у сиријском конфликту, Турска прети да се значајно отргне контроли НАТО-а, а то је последње што САД желе у овом моменту. У једном моменту је курдска независност била готово извесна, па је чак и референдумом потврђена у ирачком делу Курдистана, међутим, ниједна сила се није позитивно изјаснила у датом моменту, сем Израела, који је подржао плебисцит за независност Курдистана, на шта је званична Анкара бурно реаговала. Проблем Курда је и проблем њихове унутрашње подељености, и различитих аспирација владара у регијама које захватају турску, ирачку и сиријску територију о будућој држави.

    Заливски сукоб моћи

    На Арабијском полуострву ретко кад може да буде монотоно — преплитање интереса богатих краљевских породица, игре престола, такмичење у симболима моћи и наоружању не престају. Иако нема разлике у доминантној религији, сунитском исламу, међу највећим такмацима (Саудијска Арабија, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Кувајт и Египат, као придружени члан овог региона, са друге стране Црвеног мора), бојазан једних од других не престаје, као ни борба за престиж доминантних породица. Египат је некада представљао лидера међу арапским земљама, како војно тако и политички, али након „арапског пролећа“, Саудијска Арабија и званично преузима ту улогу.

    Некада највећи противник арапског света — Израел, не чини се да је задржао ту позицију. Шестодневни рат из 1967. године делује незамисливо из данашње перспективе, баш као што је и савезништво између Израела и Саудијске Арабије деловало незамисливо до пре само неколико година. Међусобно признање држава очигледно није најважнији фактор уколико је обема странама противник заједнички — Иран. Иран је данас еквивалент опасности по Израел коју је током 20. века представљао Египат. Шта се толико значајно променило на позицији моћи и интереса и какви су односи и улоге свих „факира“ блискоисточног зачараног круга?

    Санкције према Катару које трају већ шест месеци, инициране од Саудијске Арабије, имају много дубље разлоге од наведеног помагања тероризма и сарадње са Ираном. Млади престолонаследник Саудијске Арабије принц Салман жели да покаже сву своју моћ како на унутрашњем тако и на спољном плану. Са хапшењима чланова своје породице и запленом имовине вредне десетине милијарди долара стиче се репутација, док се одсечним спољнополитичким потезима стиче поштовање. Међутим, отвореност, космополитизам и прагматизам Катара у односу на Саудијску Арабију није за потцењивање. Светско првенство у фудбалу, као инсигнија престижа и моћи, туризам, власт над светским брендовима, фудбалски клубови, медијске куће, авио-компаније, прагматичан однос са Ираном око налазишта поља гаса и нафте неки су од елемената који сметају Саудијској Арабији.

    Благи пут либерализације, најаве давања већих права женама, отворености према свету, па до баналних вести, попут давања држављанства првом роботу са људским способностима, појаве су које доскора нису биле могуће у Саудијској Арабији. Либерализација Саудијске Арабије је на помолу, како у погледу тржишта тако и у погледу вере. Државна нафтна компанија ускоро би требало да изађе на светску берзу — планира се продаја око 5 одсто компаније за 200 до 300 милијарди долара. Део тог новца биће уложен у изградњу суперграда Неома, који би повезао Азију и Африку, а процена вредности инвестиције је 500 милијарди долара.

    Адети или интерес?

    Званично правило у међународним односима је интерес, и то није тајна, само је данас то израженије него икад пре. „Пријатељ мог пријатеља је и мој пријатељ“ најбоље описује ситуацију, с тим што су на територији Блиског истока пријатељи често варијабилни, док је интерес константан. Чији?

    Садашњу геополитичку ситуацију Доналд Трамп је назвао „затишјем пред буру“. Лако је знати одакле ветрови дувају ако имате могућност да ту буру и покренете. С друге стране, Владимир Путин је за Блиски исток изјавио да је у питању „дипломатски маратон“. Оба председника су у праву — одиграва се дипломатски маратон праћен буром, и подвиг би био да се заврши ненасилним путем.

    Јерусалим, у преводу град мира, током историје био је све осим тога. Сматра се престоницом све три главне монотеистичке религије: јудаизма, хришћанства и ислама. Одлуком председника Трампа, Јерусалим је и званично од САД признат као главни град Израела. То је вест еквивалентна митском отварању Пандорине кутије. Преговарачки сто између Палестинаца и Израелаца, који је и пре ове одлуке био више инструмент присиле него конструктивног дијалога, у будућности можда неће постојати ни као опција.

    У међувремену, нешто пре доношења овакве одлуке од стране америчке администрације, која се на неки начин и очекивала, дошло је, у Каиру, до помирења Фатаха и Хамаса, две палестинске фракције, једне доминантне у појасу Газе, а друге на Западној обали. Још један од савеза који би био тешко склопљен да није заједничког непријатеља.

    Крв, сузе и зној

    Након Другог светског рата, читаву област од Египта до Авганистана можда најубедљивије описује Черчилово обећање пред Други светски рат: гаранција за крв, сузе и зној. Међутим, на овом терену све додатно отежавају огромне количине новца и енергената, као и верска позадина, свакако најкомпликованија у овом делу света.

    Дипломатске способности су се увек брусиле на Блиском истоку: некада је за израелско-палестинско примирје био задужен Кисинџер, данас Трампов зет Џерард Кушнер, вероватно више окренут бизнис принципу неголи проналаску фактора стабилности. Америчка државна политика је нашла званичног противника са друге стране Голфског залива, у Ирану. Америка окупља значајну коалицију иза себе, посредно вршећи притисак и на Катар. С друге стране, председник Ирана Хасан Рохани, Ердоган и Путин део су коалиције која се пита за територију Сирије.

    Перспектива захуктале ситуације на Блиском истоку се даље компликује у светлу последњих догађаја. Позив на трећу интифаду (устанак) од стране Палестинаца, разорни рат у Јемену, Либан који лако може да настрада у сукобу Израела и Ирана и коначно неизвесна прерасподела сиријске територије. Сви ови проблеми носе високе безбедносне ризике, маратон је тек почео, буре су на видику, епилог је неизвестан, али, као што је речено на почетку, на Блиском истоку ништа ново…

     

    Тема:
    Шта се крчка на Блиском истоку (109)
    Тагови:
    маратон, Блиски исток, Јемен
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога