Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Манипулисање судбином света

    Свет у 2017. — догађаји који су обележили годину

    © Depositphotos / Jordygraph
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 40
    Пратите нас

    У зависности од тога где живи и какви су му погледи на свет, неко ће за 2017. рећи да је била успешна, неко ће пак бити згрожен оним што се током те године догодило.

    Становник Јемена, који је жртва једне од најгорих агресија на свету, сигурно за 2017. неће рећи да је била добра — суочавао се са глађу, колером и опасношћу да саудијске ракете убију и њега и његову породицу на улици.

    Да 2017. није била добра година мислиће и каталонски сепаратиста, јер његови политички лидери нису успели да извојују независност Каталонији.

    Како ли спава и шта ли мисли Доналд Трамп? Освојио је председнички мандат, али није му баш све ишло од руке. Скида ли севернокорејски диктатор Ким Џонг Ун осмех са лица или и спава са њим, поготово после последње успешне пробе балистичке ракете?

    Владимир Путин може да буде више него задовољан тиме што је руска војска победила терористе у Сирији и што је Русија постала водећа сила на Блиском истоку.

    Било како било, година је прошла, за неке успешно, за друге неуспешно. Ево неколико догађаја који су обележили претходну годину. Неки од њих су процеси који ће се, са неизвесношћу исхода — што животу даје посебну чар — наставити 2018.

    1. Победа тероризма у Сирији

    Можда изгледа чудно што ниједан западни медиј међу најзначајније догађаје у прошлој години није уврстио победу над терористима у Сирији. Да су овај догађај уврстили у међународне прегледе, морали би да признају како је њихов допринос слому најопасније терористичке групе на свету миноран. Јер је армија легитимне сиријске владе, уз помоћ Русије, поразила терористе ДАЕШ-а на свим фронтовима.

    Већ после ослобођења Алепа, крајем 2016, било је јасно да је ДАЕШ у опадању, док је ослобођењем Дејр ер Зора ова терористичка организација доживела слом.

    Присталице Асада са руским затставама и траснпаретном са ликом Владимира Путина, у граду Тарутус, Сирија
    © Sputnik / Дмитрий Виноградов
    Присталице Асада са руским затставама и траснпаретном са ликом Владимира Путина, у граду Тарутус, Сирија

    Почетком децембра 2017, отприлике тачно годину дана по ослобођењу Алепа, руски председник Владимир Путин дошао је у Сирију, прогласио победу и наредио повлачење већине руских трупа из те земље.

    Ипак, крај грађанског рата још није близу, а ни политичко решење кризе се не назире. Запад и даље подржава „умерену опозицију“, а остале су активне и неке мање терористичке групе.

    2. Русија постала водећа светска сила на Блиском истоку

    Владимир Путин у децембру 2017. није посетио само Сирију већ је обишао цео регион, укључујући Египат, до јуче један од најзначајнијих америчких савезника међу арапским земљама.

    Позиционирање Русије као водеће силе на Блиском истоку најзначајнија је политичка промена у свету у 2017. До такве позиције Русија је стигла упорном и бескомпромисном борбом против терориста у Сирији у складу са међународним правом и сталним наглашавањем принципа немешања у унутрашње ствари других земаља.

    Председници Русије и Египта Владимир Путин и Абдел Фатах ел Сиси на састанку у Каиру
    © Sputnik / Сергей Гунеев
    Председници Русије и Египта Владимир Путин и Абдел Фатах ел Сиси на састанку у Каиру

    Успостављању руске премоћи на Блиском истоку допринела је и америчка политика у том региону, чији се биланс може описати као више него неуспешан. Док је Америка била једина доминантна сила у том региону, ратно стање, тероризам, сиромаштво, болести и глад биле су једине константе.

    Давши пресудан допринос у победи над ДАЕШ-ом, инсистирајући на успостављању стабилности и спремношћу да помогне развој региона, Русија се за арапске земље Блиског истока показује као поузданији партнер.

    3. Доналд Трамп постао је председник САД

    Упркос вољи многих, али не и већине грађана САД, Доналд Трамп постао је 45. председник Америке. Његово рвање са „вашингтонском мочваром“, коју је обећао да ће исушити, још увек траје са променљивим успехом, али на спољнополитичком плану Трамп је успео да забрине своје савезнике и да покаже шта значи када амерички председник нема јасан план деловања и када често мења сараднике.

    Стратегија националне безбедности усвојена је тек пред крај године, а до тада је Трамп извео Америку из Уговора о транспацифичком партнерству и повукао је из Париског уговора о клими. Такође је угрозио нуклеарни споразум са Ираном и признао Јерусалим као престоницу Израела.

    Амерички председник Доналд Трамп и прва дама Меланија Трамп плешу на инаугурационом балу у Вашингтону
    © AP Photo / Evan Vucci
    Амерички председник Доналд Трамп и прва дама Меланија Трамп плешу на инаугурационом балу у Вашингтону

    Повећао је употребу дронова у војне сврхе и повећао број америчких трупа у Авганистану, упркос предизборном обећању да ће их смањити. Такође се залаже за редефинисање НАФТА споразума, споразума о слободној трговини између САД, Канаде и Мексика, чему се ове две државе противе, а оптужен је и да води „тихи рат“ против Светске трговинске организације.

    Признање Јерусалима довело је и до заоштравања односа са УН и Америка је, као одговор на резолуцију Генералне скупштине којом се тај потез осуђује, скресала своје контрибуције светској организацији.

    Успео је да заоштри односе са Кином, оптужујући је да крши трговинска правила, док је побољшање односа са Русијом, што је било једно од Трампових обећања, још увек на дугом штапу.

    Док га они који га подржавају бране тиме да све што је ове године урадио чини у духу изборног слогана „Америка на првом месту“, Трампови противници у Америци сматрају да је он последњи трзај онога што називају америчким глобалним вођством, поготово када је Трамп на почетку мандата објавио да одустаје традиционалних критеријума у америчкој спољној политици као што су поштовање демократије и људских права.

    4. Руско-амерички односи

    Иако је нормализација руско-америчких односа било једно од основних обећања Доналда Трампа, то се још увек није догодило. Напредак је видљив тек у малим корацима, попут београдског састанка руског и америчког изасланика за Украјину или у упозорењу америчких безбедносних служби о припремама за терористичке нападе у Санкт Петербургу.

    Владимир Путин и Доналд Трамп
    © AP Photo / STF
    Владимир Путин и Доналд Трамп

    Америка не одустаје од опкољавања Русије. На руским границама све бројнији војници НАТО звецкају оружјем. Русија се и даље налази на оптуженичкој клупи као агресор у хибридном рату против Запада и његових вредности.

    Продужавање санкција Русији, ратоборне изјаве америчких званичника, мимоилажење руског и америчког председника на заједничким састанцима, то је окосница руско-америчких односа током 2017. Америчком кривицом, рекли бисмо. Јер руски званичници су, не једном, изражавали спремност да се односи две суперсиле нормализују.

    5. Северна Кореја и нуклеарни изазов који је упутила свету

    Ако је у 2017. било слагања међу светским силама, то је да Северна Кореја са својим нуклеарним програмом представља претњу светској безбедности. Ова држава у септембру извршила шесту нуклеарну пробу у прошлој години, а три месеца касније и пробу балистичке ракете која, како су пренели западни медији, може да досегне америчко копно.

    Севернокорејски лидер Ким Џонг Ун надгледа лансирање ракете Хвасонг 12
    © AP Photo / Korean Central News Agency/Korea News Service
    Севернокорејски лидер Ким Џонг Ун надгледа лансирање ракете "Хвасонг 12"

    Неколико пута током године изгледало је да је ратна опција једино решење, како за Америку, тако и за Северну Кореју. Међутим, све је остало на вербалном рату — Доналд Трамп и севернокорејски диктатор Ким Џонг Ун препуцавали су се преко друштвених мрежа називајући један другог најпогрднијим именима.

    Криза на Корејском полуострву је аманет који стара година оставља новој и не зна се како ће се окончати. У сваком случају, од помена имена севрнокорејске ракете „Хвасон“ језа прође низ леђа сваког просечног Американца.

    6. Си Ђинпинг и успон Кине

    У октобру је 11. конгрес Комунистичке партије Кине учинио Си Ђинпинга најмоћнијим кинеским политичарем после Мао Цедунга. Не само што је задобио још један петогодишњи мандат, већ је добио епитет кључног лидера, међу које спадају они лидери чији визионарски пројекти, попут Сијевог „Пута свиле“, остају уписани у анале КП Кине.

    Кинески председник Си Ђинпинг
    © AFP 2019 / FRED DUFOUR
    Кинески председник Си Ђинпинг

    Кина не одустаје, чак убрзава свој продор у друге делове света. Она то не ради притисцима и војном силом, мада успоставља војне базе у Африци, већ ширењем трговинских веза помоћу већ поменутог „Пута свиле“.

    Да је Кина опасност за глобалну доминацију Америке, потврђује и нова америчка стратегија националне безбедности у којој је Кина означена као неко ко поткопава америчку доминацију кршећи трговинска правила.

    7. Успон нове европске деснице

    Баук деснице, да парафразирамо Маркса и Енгелса, шири се Европом. Нова европска десница, оптуживана за расизам, национализам, мржњу према странцима и ширење антиевропског расположења, истина, није успела да дође на власт ни у једној европској земљи осим у Аустрији, али њени рејтинзи расту.

    Мигрантска и економска криза, пропаст сваког покушаја обнове државе благостања и средња класа чија економска моћ све дубље пада, само су неки од узрока због којих се европски бирачи све чешће одлучују да гласају за партије као што су француски Национални фронт или немачки АфД.

    Хајнц-Кристијан Штрахе
    © REUTERS / Heinz-Peter Bader
    Хајнц-Кристијан Штрахе

    Лидерка Националног фронта Марин ле Пен била је на прагу да постане председница Француске, а млада АфД освојила је око 13 одсто на изборима у Немачкој. У скоро свим европским земљама нова десница остварује двоцифрене изборне резултате.

    Треба очекивати да ускоро, ако се овакви трендови у европској политици наставе, а прваци традиционалних партија као што су социјалдемократи или либерали наставе да неуспешно одговарају на изазове времена, нова десница постане незаобилазан фактор при формирању влада европских земаља.

    У стратегији националне безбедности Русија је означена као амерички непријатељ број 1, тако да нема изгледа да ће се односи двеју земаља нормализовати у скорије време.

    Америчка дипломатија и пропаганда стварају атмосферу у којој се једини изглед за нормализацију односа налази у потчињавању Русије америчким интересима, на шта Русија не може и неће да пристане. Решење ће можда доћи 2018, али како сада ствари стоје, за то је потребно много добре воље међу америчким политичарима, а они је, како се чини, немају.

    8. (Не)зависна Каталонија

    Покушај каталонских сепаратиста да прогласе независну Каталонску Републику, поред „брегзита“ је још један потрес који је уздрмао ЕУ. Притом, разлог због кога је покренута сецесија крајње је баналан и могуће га је решити у преговорима са централном владом. Расподела средстава између централне и регионалне владе камен је спотицања због ког Каталонија тражи независност.

    Каталонија у оквиру шпанске краљевине има најшира могућа права — политичка, културна, економска. Све прогнозе говоре да би економска моћ Каталоније као најразвијенијег шпанског региона опала уколико би се отцепила. У случају да се отцепи, Каталонија не би имала никакве шансе да постане чланица ЕУ. Економски пад узроковао би пад на сваком другом пољу. Међутим, ниједан разлог није успео да убеди вођу каталонских сецесиониста Карлеса Пуџдемона да одустане од пројекта независне Каталоније.

    Митинг за заштиту независности Каталоније у Барселони
    © Sputnik / Хавьер Луэнго
    Митинг за заштиту независности Каталоније у Барселони

    Шпанска влада Маријана Рахоја наступила је тврдо — није дозволила одржавање референдума о независности и активирала је члан 155 Устава, оптужила сепаратистичку владу за издају, распустила каталонски парламент и расписала нове изборе.

    Избори одржани 21. децембра нису донели расплет ситуације — тесном већином победиле су сепаратистичке партије. Парадоксално је да, према анкетама мање од половине грађана Каталоније жели независност, али по утврђеном југословенском сценарију, сепаратисти упорно настоје да успоставе независну Каталонију, без обзира на последице.

    Игра око каталонске независности наставиће се и у 2018. Нови каталонски парламент треба да се конституише и да изабере владу. Потом ће се видети како ће та влада наступати, а затим следи потез Мадрида.

    9. Британија активирала Члан 50

    То што је Британија 29. марта 2017. повукла „потез после кога нема назад“ само је увод у један од најзначајнијих догађаја без преседана у историји ЕУ — изласка једне чланице из Уније. Развод би требало да се оконча у марту 2019.

    Почетком децембра преговарачке стране постигле су договор о неколико питања, између осталог и колико би Британија требало да плати како би измирила своје обавезе према ЕУ.

    Распад ЕУ - илустрација Пеђа
    © REUTERS / Hannah McKay
    Распад ЕУ - илустрација ЗА ПЕЂИН ТЕКС

    Сада стране могу да се фокусирају на најтежи део — како ће регулисати будуће економске односе. Чланице ЕУ још увек нису сагласне око услова које ће понудити Британији, док је британски парламент изгласао да има право да потврди коначни споразум.

    Несагласност међу чланицама ЕУ отвара могућности британској дипломатији да спроводи своју стару европску политику засновану на принципу „завади, па владај“. Међутим, уколико споразум не буде потписан до 29. марта 2017, Британија би могла да се суочи са „тврдим брегзитом“, односно могућношћу непријатељског развода.

    10. Рохинђа криза

    Када је Аунг Сан Су Ћи, добитница Нобелове награде за мир и награде Андреј Сахаров за слободу говора, постала премијерка Мјанмара, некадашње Бурме, свет је био констерниран јер је проминентна боркиња за људска права у Бурми коначно победила војну хунту.

    Међутим, криза око Рохинђа народа која је избила у августу, показала је да су и борци за људска права подложни шовинизму и намери да етнички очисте територије својих држава.

    Рохинђе су спадају у ред најпрогоњенијих народа на свету. У Мјанмару живе већ вековима, по вероисповести су муслимани или хиндуисти, а живе у земљи у којој је сваки девети становник будиста.

    Избеглице из Мјанмара у Бангладешу
    © AP Photo / Bernat Armangue
    Избеглице из Мјанмара у Бангладешу

    Већ дуго су дискриминисани и над њима се врши насиље, док Мјанмар одбија да их призна за пуноправне грађане. У августу су Рохинђе почеле да масовно беже у суседни Бангладеш, сведочећи о масовним убиствима, систематским силовањима и насиљу.

    Око 400.000 Рохинђа избегло је у Бангладеш, док је број интерно расељених непознат. Војска Мјанмара негира да је вршила насиље и оптужује побуњене Рохинђе за нападе на полицијске станице и војне пунктове. Међутим, да постоји организовано насиље над Рохинђа народом, потврдиле су и међународне организације.

    За то време Аунг Сан су Ћи готово да се није оглашавала по питању Рохинђа.

    11. Роберт Мугабе се повукао са места председника Зимбабвеа

    Роберт Мугабе не само да је био најдуговечнији лидер једне земље, већ и последњи афрички лидер који је ослободио своју земљу од колонизатора. Са његовим одласком, Африка више неће бити иста.

    Мугабе је последњи афрички лидер за кога се слободно може рећи да је истовремено био херој и зликовац. Слично Нелсону Мендели, и Мугабе је године провео у затвору, а када је из њега изашао, преузео је лидерство над покретом отпора и својој земљи донео је слободу од колонијалиста и владавине беле мањине.

    Председник Зимбабвеа Роберт Мугабе
    © East News / AP
    Председник Зимбабвеа Роберт Мугабе

    Међутим, током вишедеценијске владавине Зимбабвеом, никада није допустио да демократски процес узме маха, оптуживан је за смакнућа, не само политичких противника, већ и сарадника који су могли да му угрозе позицију вође. У политичким сукобима током осамдесетих, убијено је око 10.000 припадника мањинског племена Ндебеле, које је подржавало његовог политичког ривала.

    На крају, Мугабе је постао жртва сукоба унутар владајуће ЗАНУ—ПФ око тога ко ће га наследити — његова доста млађа, амбициозна супруга Грејс, или Емерсон Мнангагва и Мнангагва је победио.

    12. Мухамед бин Салман постао господар Саудијске Арабије

    Млади престолонаследник пустињске краљевине, на Западу познат као МБС, у потпуности је преузео ствар у своје руке и себи осигурао престо после очеве смрти. Све се догодило брзо, али очигледно према добро утврђеном плану.

    Прво га је у јуну, отац, краљ Салман, именовао за престолонаследника, сменивши претходног престолонаследника Мухамеда бин Најафа. Још 2016. МБС је лансирао план модернизације Саудијске Арабије познат под именом „Визија 2030“.

    Овај план ослања се на две основне идеје — у економији, припрема за постнафтну будућност и у одрицање од конзервативизма у друштву. МБС се одмах дао на посао консолидације своје моћи — похапсио је једанаест својих рођака и затворио их у хотел Риц у Ријаду.

    Министар одбране принц Мухамед бин Салман Абдул Азиз ел Сауд
    © AP Photo / Muhammad Hamed / Pool Photo
    Министар одбране принц Мухамед бин Салман Абдул Азиз ел Сауд

    Енергични принц је и главни заговорник саудијске интервенције у Јемену, која је изазвала незапамћену хуманитарну кризу, као и увођења санкција суседном Катару.

    На Западу принц је слављен као реформатор који ће модернозовати једну од најцрњих диктатура на свету. Ипак, један амерички веб-портал сабрао је да је Њујорк тајмс од Другог светског рата до данас објавио преко седамдесет чланака о разним саудијским краљевима и принчевима као реформаторима Саудијске Арабије. 

    То баш и не улива наду у реформаторске намере младог принца, пре у његове намере да учврсти власт и да у краљевини промени тек оно што је потребно да би породица Сауд наставила да несметано аутократски управља земљом.

    Слично:

    Путин изненада у Сирији: Наређујем повлачење! (видео)
    Путин вечерас стиже у дводневну посету Египту
    Антонов: Ево шта се добије кад сарађују Путин и Трамп
    Руска амбасада у САД: Трамп није одустао од идеје помирења
    Трамп: Америка доживљава процват упркос истрази о мешању Русије
    Зимбабве добио новог председника, Мнангагва положио заклетву
    Грозни: Митинг подршке народу Рохинђа
    Северна Кореја: Повећаћемо нуклеарну моћ
    Кина мења устав, Си Ђинпинг остаје на власти и после 2022. године?
    Аустрија: Морамо тражити нове савезе, Русија је важан партнер
    Три највеће бриге Шпанаца — где је ту Каталонија
    Политички земљотрес у Лондону: Понижена Тереза Меј — да ли је угрожен „брегзит“
    Принц Мухамед — „Тајмова“ личност године
    Тагови:
    преглед, међународна политика, догађаји, свет, Емерсон Мнангагва, Хајнц Кристијан Штрахе, Карлес Пуџдемон, Роберт Мугабе, Си Ђинпинг, Доналд Трамп, Фридрих Енгелс, Ким Џонг Ун, Карл Маркс, Марин Ле Пен, Владимир Путин, Мјанмар, Зимбабве, Каталонија, свет, Јемен, Северна Кореја, Европа, Саудијска Арабија, Сирија, Велика Британија, САД, Кина, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога