Слушајте Sputnik
    Болница илустрација

    Библијски егзодус лекара из Србије — шта тек доноси 2019.

    © Fotolia / VILevi
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Катарина Јорданов
    72743

    Закон о запосленима у јавним службама наљутио је и забринуо запослене у просвети, здравству, социјалним, научним и културним делатностима. Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије, и Живорад Мркић из Новог синдиката здравства били су гости емисије „Енергија Спутњика“, коју води Јелица Путниковић.

    Јасна Јанковић сматра да ће опасности које носи закон о запосленима у јавним службама испливати на површину кад буде почео да се примењује, од 1. јануара 2019. године, али да ће тада бити касно. Она, пре свега, мисли да су просвета и друге делатности изоловане и одвојене од другог корпуса који ради за државу, а који су повлашћенији.

    „Држава неће да се одрекне тога да у јавном предузећу неко са првим или трећим степеном образовања има онолико колико имају просветни радници са седмим у основној и средњој школи“, напомиње Јанковићева и напомиње да то траје већ деценијама.

    Наша саговорница каже да јој је жао што људи на власти говоре неистине кад тврде да ће закон донети квалитет образовања, јер она сматра да се, ако нећете бити ни повећања ни смањења плате, не може говорити о квалитету рада.

    Она објашњава да нису проблем само платни разреди, него и систем награђивања у спровођењу новог закона, вредновање залагања и усавршавање људи који се баве образовањем и науком као мерљивост која је у просвети компликована.

    „Рад наставника у гимназијама, који раде са бриљантном децом, која освајају награде, разликује се од рада наставника који имају случајеве у којима децу у петом разреду уче да читају. Наставник некада мора да буде и социјални радник, а некада мора да буде и тетка, баба, мајка“, објашњава наша гошћа.

    Колико је озбиљна ситуација у нашем здравству и колико прети да ће Србија остати без квалитетног школованог кадра зато што се њихов рад у Србији не вреднује, објашњава нам господин Мркић.

    „Тај процес је добио размере библијског егзодуса. Десетине, стотине, можда чак и до хиљаду високоспецијализованих лекара, медицинских сестара и здравствених техничара сваке године одлазе у Немачку, Норвешку, Уједињене Арапске Емирате, Катар… Многе немачке приватне агенције за запошљавање имају агенте који иду по болницама у Србији и врбују здравствене раднике“, каже он. 

    Мркић каже да овај закон више личи на лекс специјалис и да му није јасно зашто су тим законом запослени у јавним службама изопштени и извучени под својеврсну сегрегацију. 

    „Прави се сегрегација где ће сви остали запослени да буду плаћени на основу Закона о раду, а ми ћемо да будемо буквално дискриминисани. Овај закон је један радно-правни гето.“ 

    Наводи да не жели да зараде осталих који су запослени у Републици Србији, па и запослених у јавним предузећима, буду умањене, већ да буду повећане зараде запослених у здравству.

    Јасна Јанковић је замерила држави што је близу пола милиона људи који раде у овим секторима овим законом ставила у најсиромашнију категорију грађана Србије. Она подсећа да су штрајком, који је трајао скоро шест месеци, први у Србији били за увођење платних разреда, али праведних. Каже да нису знали да ће се десити да неки буду изопштени из контекста.

    Према њеним речима, Унија синдиката просветних радника Србије, као и остала три репрезентативна синдиката, јесу радили на овом закону, али колико год су покушавали да исправе неке ствари, оне су остале у њему.

    „Ми смо желели праведне платне разреде, али ова држава не може никако да се одрекне својих љубимаца“, тврди Јанковићева и додаје да јој се чини да овим законом утрчавамо у неолиберализам и да некоме то очигледно одговара.

    „Знамо да неолиберални концепт не жели ништа што је национално. Неолиберални концепт не занима постојање доброг образовања, већ га занимају људи, деца која ће постати радници и који ће умети да споје само две жице.“

    Према речима господина Мркића, када су у питању платни разреди, највећи проблем је њихова неправедност и то што расподела није извршена на правилан начин.

    „Колективно преговарање и социјални дијалог су уставне категорије. Зашто не бисмо дефинисали наше зараде системом колективних уговора? Зашто не бисмо распоред новца, коефицијенте и основице преговарали и договарали кроз социјални дијалог? То се ради у цивилизованим земљама, чак и у земљама који имају нешто што личи на платне разреде“, пита се Мркић и као пример наводи француски закон о запосленима у јавним службама који има хоризонталне и вертикалне позиције. Синдикати се за те позиције питају и сваке године се уговарају одређене позиције као што се уговора и основица.

    Он тврди да има неколико тачака где је нови закон дубоко противуставан и да запослене у јавним службама гура у неку врсту радно-правног апартхејда. Иако сматра да је закон из 2014. године репресиван, признаје да су у њему дефинисане елементарне норме. 

    „Постоји сагласност две воље, веома важна европска правна тековина, која се очитује потписивањем уговора о раду. Пристајете да радите за одређеног послодавца, одређене послове и јасно стоји да то могу да буду само послови који су наведени у систематизацији за то радно место.“

    Мркић објашњава да се новим законом о запосленима у јавним службама губи то право слободног избора рада, то јест сагласност две воље, а то је уставна категорија слободног избора рада.

    „Послодавац може од вас да захтева да потпишете уговор о раду на више радних места“, каже Мркић, наводећи пример медицинске сестре која треба да ради у пулмоналној јединици, у коронарној јединици, у интензивној нези и у дијагностичком кабинету. 

    Живорад Мркић каже да држава не показује намеру да седне са било ким за сто и да евентуално исправи грешке које је направила доношењем новог закона, јер ни са представником институције каква је заштитник грађана није хтела да разговара. Он страхује да ће многи здравствени радници, кад реално сагледају стање у Србији, реаговати инстиктивно и побећи са Титаника. Додаје да се дешава и то да из једне наше здравствене установе за два месеца оду два васкуларна хирурга, за чије је школовање, до момента док не постану вође тима, потребно 17-18 година, називајући то катастрофом.

    „Грађане Србије већ сада нема ко да лечи, нема довољно сестара. У здравству постоји Правилник о посебним условима за обављање здравствене делатности који тачно одређује које кадровске нормативе морате да испуњавате. Ако то немате, требало би да будете затворени као здравствена установа јер не испуњавате услове за рад. Данас, у јавном, здравственом сектору чак преко 90 одсто установа нема кадровских капацитета да би могло да ради.“

    Због свега, Мркић најављује подношење захтева за испитивање уставности новог закона пред Уставним судом Републике Србије, јер је закон тешко противуставан, док је Јанковићева најавила даљу синдикалну борбу.

     

    Тагови:
    јавне службе, Закон, егзодус, лекари
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога