Слушајте Sputnik
    Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић у посети Аргентини

    Колинда Грабар Китаровић у вртлогу политике и усташтва

    © AFP 2018 / EITAN ABRAMOVICH /
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    5255

    Хрватска председница звучи као нижеразредни вокално-инструментални састав. Када се нађе у друштву десничара, онда гусла у некакву десну реторику, када се нађе у друштву Срба, онда је то нека друга прича, а када се нађе на неком трећем месту, онда је то нека трећа прича.

    Сваки одлазак било ког хрватског званичника у Аргентину одлазак је на танак лед који, због природе посете, лако може да одведе у екстремизам. Управо то се догодило хрватској председници Колинди Грабар Китаровић, која се, током посете тој јужноамеричкој земљи срела са представницима хрватске емиграције у Буенос Ајресу.

    Њене речи да су „након Другог светског рата многи Хрвати управо у Аргентини тражили и нашли простор слободе у којем су могли сведочити своје домољубље и истицати оправдане захтеве за слободу хрватског народа и домовине“ оцењене су као скандалозно удварање усташком покрету и у Хрватској и у региону, а Ефраим Зуроф, ловац на нацисте и директор јерусалимског центра „Симон Визентал“, послао јој је писмо у којем наводи да је згрожен и да протестује због њених изјава током посете Аргентини.

    Танак лед кроз који је хрватска председница пропала узрокован је чињеницом да је Аргентина после Другог светског рата постала стециште усташа, који су „пацовским каналима“, уз оперативну помоћ католичког свештеника Крунослава Драгановића и појединих високих чиновника из Ватикана, стигли у ту земљу.

    У Буенос Ајресу био је настањен и усташки вођа Анте Павелић, на кога је тамо 1957. извршен атентат.

    Колинда звучи као раштимовани оркестар

    Са једне стране, Колинда Грабар Китаровић из Загреба даје помирљиве изјаве и залаже се за нормализовање односа са Србијом, улази у клинч са својом владом позивајући у посету српског председника Александра Вучића и форсирајући решавање спорних питања са Србијом. Са друге, када се нађе у друштву екстремне емиграције, Китаровићева се не устручава да им подилази изјавама које им иду у корист.

    Све то, према Речима Саше Косановића, новинара загребачког листа Новости, гласила Српског националног вијећа (СНВ) из Хрватске, звучи као нижеразредни вокално-инструментални састав.

    „Када се нађе у друштву десничара, онда гусла у некакву десну реторику, када се нађе у друштву Срба, онда је то нека друга прича, а када се нађе на трећем месту, онда је то  трећа прича. Дакле, ту нема сталне политике, иако је њена десна политика добро позната. Тако да никога од оних који позорно прате оно што она говори, ради и за шта се залаже, не изненађује када тако нешто каже у Аргентини. Више изненађује када се уопште појави на скупу СНВ-а и када поручи Србима ноторну чињеницу да је Хрватска њихова земља“, коментарише Косановић.

    Изјава хрватске председнице у Буенос Ајресу плод је континуитета сличних изјава у том тону, додаје Косановић. Он подсећа да је Китаровићева слично говорила када је, кроз причу о два тоталитаризма, покушала да изједначи фашизам и југословенски комунизам.

    „Она се покушала извадити из те изјаве и покушала рећи да смо сви ми нешто криво схватили. Још је покушала да полемише и са Центром ’Симон Визентал‘. Ето, и они лоше схватају, невероватна је количина несхватања на овим просторима“, каже Косановић.

    Коме се обраћа Колинда

    Ствари су, према Косановићевим речима, прилично једноставне — у Аргентини живи око 200 000 Хрвата и већина њих је у ту земљу емигрирала пре Другог светског рата. Међутим, Китаровићева се не обраћа њима, тврди он:

    „Она се обраћа управо људима који су некакву слободу нашли у полуфашистичком систему перонистичке Аргентине, у коју су ’пацовским каналима‘, преко Ватикана долазили злочинци, који је требало да завршавају на суду, али су због изненадно промењених политичких околности и брзог заоштравања са СССР-ом, уместо у затвору и на вешалима, решење свог животног проблема нашли у полуфашистичким диктатурама јужноамеричког типа“, објашњава Косановић.

    Аргентина је за време диктатуре популистичког генерала Хуана Перона била изузетно плодно тле за досељавање ратних злочинаца из Европе. Перон се дивио Мусолинију и усвојио многе одлике италијанског фашизма.

    Његов популизам био је подржан тада богатим аргентинским финансијама, јер је Аргентина током Другог светског рата постала највећи извозник меса на свету, снабдевајући говедином све зараћене стране.

    Како би се борио против комуниста, социјалиста, синдиката и других политичких противника, Перон је пригрлио усташке емигранте, а њихов вођа Анте Павелић једно време му је био и саветник.

    Са друге стране, католичка црква је у Аргентини била изузетно утицајна, тако да су усташе, истовремено фашисти и екстремни католици, у тој земљи нашли погодно место да остану непромењени.

    Колико је Аргентина после Другог светског рата била конзервативна говори податак да је у том периоду мушкарцима било забрањено да носе кратке рукаве, јер то није у складу са католичким моралом, а нобеловац Хорхе Лиус Борхес ухапшен је зато што је у парку пољубио своју девојку, што је такође било забрањено.

    „Никаква слобода није владала у Аргентини у то време“, констатује Косановић, „Перон је био јужноамеричка копија Мусолинија. Ако је то слобода, не знам шта је онда диктатура“.

    Међу онима који су након рата завршили у Аргентини, подсећа Косановић, били су и управник логора „Јасеновац“ Динко Шакић, али и дубровачки усташки „стожерник“ Иво Ројница, познат по крвавим злочинима против Срба и Јевреја у Дубровнику.

    Покојни хрватски председник Фрањо Туђман је, Косановић додаје на срамоту те земље, Ројницу у једном тренутку именовао за хрватског амбасадора у Аргентини. Одлуку је морао да повуче после бројних протеста међународне заједнице.

    Нема дилеме коме је Китаровићева послала поруку у Буенос Ајресу, каже Косановић — преживелим усташама и њиховим потомцима.

    Тако Томислав Фрковић, председник Међудруштвеног одбора хрватских удруга и установа Републике Аргентине здушно је поздравио изјаву Китаровићеве, затраживши да се из хрватског устава брише антифашистичко наслеђе. Фрковић је унук усташког министра шумарства и рударства, који је такође након рата завршио у Аргентини.

    „Нашалио сам се на друштвеним мрежама и рекао да је оправдано љут на партизански покрет, јер су му партизани, који су бежали у шуме, уништили ресор“, каже Косановић.

    Утицај усташке аргентинске емиграције

    Према Косановићевим речима, утицај усташке емиграције био је јако велики, и у Аргентини, и у Хрватској.

    „Као и у свакој прекоморској земљи, постоје две врсте хрватске емиграције“, каже он, „крајем 19. и почетком 20. века, након што је болест похарала далматинске винограде, у Аргентину одлази много Далматинаца и ти људи не могу се сврстати у екстремну емиграцију“.

    „Тај усташки предзнак долази након 1945, када агресивна, добро организована група поражених злочинаца долази на тло Јужне Америке и када, насупрот тој тихој већини хрватске емиграције, и преузимају примат“, каже Косановић.

    Он подсећа да је аргентинска влада током рата деведесетих доста помагала Хрватску и помиње скандал из тог доба, када је влада тадашњег председника Карлоса Менема снабдевала Хрватску оружјем, упркос ембаргу УН.

    „Не могу рећи да сада усташка емиграција има директног утицаја на хрватску владу на тај начин. Дефинитивно, деца и унуци усташких емиграната не морају бити априори криви за оно што су радили њихови очеви и дедови. Али кроз пример Томислава Фрковића, који јавно слави и 10. април (дан проглашења НДХ), видимо да су многи остали заробљени у том дискурсу“, каже Косановић.

    Када говори о томе да деца и унуци усташких емиграната не могу бити априори криви за грехе својих дедова и очева, Косановић мисли на двојицу хрватских Аргентинаца хрватског министра Давора Иву Штира и интелектуалца и борца за људска права Срба у Хрватској Драга Пилсела.

    Штиров деда је био усташки пуковник и помоћник Вјекослава Макса Лубурића, а Пилселов деда је био усташа у Другом светском рату, а отац Павелићев телохранитељ у Аргентини.

    Штир се неколико пута оградио од идеологије свог деде, док је Пилсел прошао кроз катарзу и био први новинар који је у хрватским медијима писао о злочинима Хрватске војске над Србима након Олује. 

    „И у Србији сте могли чути, кроз сведочење Драге Пилсела како је било бити дечак хрватских корена у Аргентини седамдесетих година и какву идеологију су они усвајали. У многим хрватским клубовима тамо, чак и више него у Аустралији, висе Павелићеве слике. Успомена на ’поглавника‘“, управо због те удаљености, затворености и индоктринације живи и дан-данас“, закључује Косановић.

    Слично:

    Колинда: Нећу одузети одличја Праљку и осталима
    Колинда Грабар Китаровић: Хрватска је невина
    Аустријски медији: Колинда скупља гласове на самоубиству ратног злочинца Праљка
    Како је Колинда покушала да обмане Путина
    Мајке Сребренице: Колинда, била си краљица Балкана, а сада си иста као Срби
    Тагови:
    Буенос Ајрес, усташка емиграција, Колинда Грабар Китаровић, Аргентина, изјава, изјава Колинде Грабар Китаровић у Буенос Ајресу, усташе, Томислав Фрковић, Иво Ројница, Саша Косановић, Вјекослав Лубурић, Давор Иво Штир, Драго Пилсел, Хуан Перон, Динко Шакић, Ефраим Зуроф, Анте Павелић, Колинда Грабар-Китаровић, Александар Вучић, Буенос Ајрес, Аргентина, Хрватска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога