Слушајте Sputnik
    Ф-4Е Фантом II, двомоторни амерички суперсонични ловац-бомбардер са два седишта.

    Од Сребренице до Сирије: Како су САД као „светски полицајац“ замениле УН

    Flickr / expertinfantry
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    2510

    Након што је председник САД Доналд Трамп твитовао „ракете долазе“, САД, Велика Британија и Француска покренуле су ваздушне нападе на Сирију. Није било међународне истраге о наводном нападу хемијским оружјем, ни одобрења УН. Како је дошло до овога?

    САД воле да се представљају као најважнији чувари „међународног поретка заснованог на правилима“, окривљујући Русију и Кину због омаловажавања ових правила или покушаја да их промене. Ипак, у пракси су Вашингтон и његови савезници ти који газе правила у скоро свакој прилици. Напад на Сирију је још један пример.

    Прошле седмице је америчка амбасадорка у УН Ники Хејли на седници СБ УН рекла да Вашингтон намерава да делује у Сирији „са или без“ одлуке УН. Руски амбасадор Василиј Небензја подсетио је да су се УН превише често користиле као смоквин лист западног војног авантуризма. Он је навео пример Либије 2011. године, када је Резолуцију 1973 СБ УН о „зони забране лета“ НАТО користио као дозволу да би свргао актуелну власт.

    Џорџ В. Буш се наругао УН 2003. године, када је напао Ирак, пошто је Савету безбедности поручио да га у томе ништа неће спречити. Пре тога, Бил Клинтон је 1999. године покренуо 78-дневни рат НАТО-а против Југославије, при чему му УН нису представљале проблем. Такво понашање чинило се незамисливо 1991. године, када су Сједињене Државе имале одобрење УН да истерају ирачке снаге из Кувајта. Шта се десило за тих осам година интервенције? За одговор на то, морамо поново да се вратимо на босански рат.

    Почетком 1992. године политички аранжман између Срба, Хрвата и муслимана у Босни се распао, пошто су Немачка и САД подржале фракције које су тражиле независност. Рат је избио у марту или априлу (у зависности кога питате) по етничким и верским линијама. Креатори јавног мнења на Западу су журно почели да износе оптужбе о „геноциду“ и „етничком чишћењу“, да гурају ратне приче. Новоизабрани амерички председник Бил Клинтон је веровао да је решење у комбинацији ваздушних удара и пошиљки оружја босанским муслиманима („помоћ и удари“).

    Током наредне три године НАТО је од УН низом корака постепено преузео водећу улогу у бившој Југославији, сваки оправдавајући хуманитарним разлозима. Многе детаље те ужасне узурпације описао је у мемоарима „Сумњив мандат“ Американац Филип Корвин, који је као високи званичник УН у Босни службовао 1995. године.

    Међутим, процес је почео раније. Савет безбедности УН је 16. априла 1993. године усвојио Резолуцију 819 којом је град Сребреница у источној Босни успостављен као „заштићена зона, без оружаног напада или било ког другог непријатељског акта“. По Резолуцији 824 статус „заштићене зоне“ од 6. маја 1993. године, добили су и градови Сарајево, Тузла, Горажде и Бихаћ и на крају село Жепа. Све су држали босански муслимани.

    Поред отвореног приласка једној од фракција у рату, УН су имале и практичнији проблем: мисија УН у Босни (Унпрофор) није ни на који начин била опремљена да заправо патролира или обезбеди ове области, јер је првобитно, јануара 1992. године била распоређена да надгледа примирје у суседној Хрватској.

    Значи, Уједињене нације су се окренуле НАТО-у као извршиоцу. Тако је 12. априла 1993. године од НАТО-а затражено да патролира небом изнад Босне и да спроведе резолуцију из октобра 1992. године која забрањује све војне летове — наводно у хуманитарне сврхе. Операција „Одбиј лет“ послужила је НАТО-у као споредна врата за улазак у рат у БиХ: први ангажман авијације Алијансе био је у фебруару 1994. године, а прво бомбардовање уследило је у априлу.

    Под притиском САД Савет безбедности је у јуну 1993. године усвојио Резолуцију 836, којом је одобрено да, уколико Унпрофор затражи, добије ваздушну подршку НАТО-а. Према такозваном аранжману „двоструког кључа“, било који удар НАТО-а морали су да одобре званичници УН.

    Тај захтев је уклоњен у јулу 1995. године, након што су снаге босанских Срба заузеле Сребреницу и Жепу. Сребреница је идентификована са тврдњама о „геноциду“, које су касније уследиле. На конференцији у Лондону 21. јула генерални секретар УН Бутрос Бутрос-Гали одобрио је да заповедник Унпрофора генерал Бернард Жанвије може да затражи ваздушне ударе директно од НАТО-а.

    Хрватска је 4. августа 1995. године покренула свеобухватни напад на подручја у којима су живели Срби, заштићени мировним споразумом из 1992. године. Мировне снаге УН нису учиниле ништа да зауставе тај напад. Није било позива ни за какве ваздушне ударе.

    Потпуно супротно томе, 30. августа НАТО је покренуо операцију „Намеран напад“ против босанских Срба. Хрватске и босанске муслиманске снаге покренуле су своју офанзиву на терену. Током тронедељне операције око 400 авиона је избацило више од 1.000 бомби.

    У том тренутку изгледало је сасвим нормално да ће САД, а не УН, надгледати мировне преговоре у Дејтону (Охајо), који ће на крају произвести мировни споразум који је преживео до данас.

    „Чак и они које је узнемиравала поновна афирмација америчке моћи признали су, бар имплицитно, да је она нужност“, написао је Ричард Холбрук, амерички дипломата задужен за организацију разговора у својим мемоарима из 1998. године „Крај рата“. Такође је описао америчку спољну политику после Дејтона „са више самопоуздања, више мишића“.

    Извршилац је узурпирао улоге судије, пороте, тужитеља и џелата. УН нису урадиле ништа у марту 1999. године, када су САД предводиле НАТО у нападу на оно што је остало од Југославије и окупирале српску покрајину Косово, отворено кршећи Устав САД, повељу УН и НАТО-а.

    Тек након тога се укључила светска организација да би Резолуцијом 1244 СБ УН дала легитимитет окупацији. НАТО-а није било брига ни то што је Резолуција гарантовала суверенитет Србије над покрајином и омогућавала евентуални повратак српских снага безбедности на Косово. Уместо тога, Вашингтон је подржао декларацију о независности из 2008. године, коју су донеле привремене власти етничких Албанаца на Косову и од тада притиска многе земље да их прате.

    Није изненађујуће што су готово сви предлози за интервенцију САД у Сирији током администрације Барака Обаме били усмерени на успостављање „заштићених зона“ и на спровођење ваздушних удара. Зашто мењати сценарио који је тако добро функционисао у Босни?

    Међутим, након Ирака остатак света није спреман да прими здраво за готово све што изговоре амерички медији и званичници Вашингтона. Посебно Русија инсистира на доказима за изнете тврдње и указује да се њене трупе боре против терориста у Сирији на захтев легитимне Владе у земљи, за разлику од америчких трупа, које тренутно тамо оперишу.

    РТ

     

    Слично:

    Рекапитулација — зашто је и како бомбардована Сирија? (видео)
    Грађани Дамаска после бомбардовања: Сирија ово не заслужује
    Сирија тражи да САД и Турска одмах повуку трупе из те земље
    Сирија о изјави Матиса: Присуство америчких снага — нарушавање основа УН
    НАТО: И клевета је агресија на нас
    Тагови:
    СР Југославија, одобрење УН, резолуција СБ УН, Дејтон, Босна и Херцеговина, НАТО, УН, САД, бомбардовање, Василиј Небензја, Ники Хејли, Бил Клинтон, Џорџ Буш, Свет
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога