Слушајте Sputnik
    Војни авион слеће на носач авиона морнарице САД Џорџ Х.В. Буш, у Персијском заливу

    САД у суботу стварају нову нуклеарну силу на Блиском истоку?

    © AP Photo / Hasan Jamali
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    30103

    Када је пре 16 година припреман терен за агресију на Ирак, Бенјамин Нетанијаху сведочио је пред америчким Конгресом и уверавао га да „апсолутно нема никакве сумње“ да Садам Хусеин ради на развијању нуклеарног оружја. Сви знамо шта је уследило после тога. А сада актуелни премијер Израела сличне оптужбе упућује на рачун Ирана.

    Нетаијаху је овог понедељка пред телевизијским камерама и на енглеском језику показао „пола тоне докумената“ за које тврди да су украдени из Техерана и да доказују да Иран крши споразум о обустављању његовог нуклеарног програма. Мајк Помпео, нови амерички државни секретар и доскорашњи директор ЦИА, у свом саопштењу потом потврђује да је „Иран лагао и наставља да лаже“ међународну заједницу. Међународна агенција за атомску енергију, међутим, али чак и листови попут „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“ и лондонског „Гардијана“, доказују пак да Нетанијаху ништа ново није открио и да је „пројекат Амад“ о коме он говори обустављен још крајем 2003. године, а да су његови детаљи одавно познати и Међународној агенцији за атомску енергију и обавештајним службама свих заинтересованих страна.

    Воде ли Нетанијахуове оптужбе на рачун Ирана ка нападу на ту земљу? Зашто је суд у Њујорку управо сада осудио Иран због напада 11. септембра и тако га повезао с Ал Каидом, с којом је повезиван и Садам Хусеин уочи напада на Ирак? Да ли ће се САД повући из нуклеарног споразума с Ираном и какве се намере иза тога крију? Може ли Русија да спречи избијање новог рата на Блиском истоку?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили Борислав Коркоделовић, дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу, и Владимир Ајзенхамер, асистент на Факултету безбедности и одличан познавалац прилика на Блиском истоку.

    „На површини, ситуација делује мирно“, каже Борислав Коркоделовић, који је прошле недеље боравио у Кувајту. Ипак, додаје, „бројне су анализе које говоре да стање односа између Ирана и Израела никада није било на тако високом безбедосно-ризичном нивоу, премда истовремено има и мишљења да то велико непријатељство између јеврејске државе и исламске републике ни овога пута неће прерасти у отворени рат.“

    И Владимир Ајзенхамер сматра да „није извесно да ће садашње заоштравање ситуације водити у директни сукоб који ће запалити читав регион“.

    Сукоб између две државе, подсећа Ајзенхамер, „траје већ деценијама, а садашња ескалација последица је тога што су оне, на известан начин, постале суседи, у том смислу што је у Сирији евидентно порастао утицај Ирана, чија се војска бори на страни Башара ел Асада, што се у Израелу доживљава као претња. Али Израел против Ирана не може сам“.

    Отуда је и нарочито занимљиво што је, само дан-два пре него што ће Нетанјаху изнети своје оптужбе на рачун Ирана, током прошлог викенда у Саудијској Арабији, па у Израелу, боравио амерички државни секретар Мајк Помпео, који је потом изјавио да Сједињене Државе стоје уз своје савезнике против Ирана.

    Несумњиво је, коментарише Владимир Ајзенхамер, да је било координације између Помпеових посета Јерусалиму и Ријаду и јавних оптужби које је на рачун Ирана изнео Бенјамин Нетанијаху. „Сведоци смо“, указује Спутњиков саговорник, „заокрета Ријада према Јерусалиму, до кога је дошло пошто су Саудијска Арабија и Израел препознали заједнички безбедносни интерес у обуздавању Ирана, у коме сада, поред Сједињених Америчких Држава, почиње да учествује и Француска.“

    Што се пак садржине оптужби израелског премијера тиче, наводи Борислав Коркоделовић, „Нетанјахуов перформанс неке коментаторе је подсетио на време када је актуелни израелски премијер, као млад човек пре уласка у политику, био продавац намештаја. Кажу да је ово било на том нивоу. Практично сви озбиљни коментатори одбацују његове наводе, тврдећи да је реч о застарелим подацима. Што је најважније, то наводи и Међународна агенција за атомску енергију“.

    „Нетанијаху, без обзира на стотине килограма докумената које је показао, заправо није изнео ниједан нови доказ“, сагласан је и Ајзенхамер, који наводи да „то може да буде припрема терена за јаче притискање Ирана“.

    У том контексту, додаје, није случајност ни одлука њујоршког суда којом је Иран — „прекрајањем историје“ — проглашен за виновника терористичких напада 11. септембра 2001.

    Па ипак, Ајзенхамер не верује да ће паралела са случајем Ирака бити потпуна и да ће до напада на Ирак заиста доћи, „будући да је Иран неупоредиво снажнији а има и снажан утицај у арапском свету, за разлику од Садама Хусеина који је био изолован од свих, па га је самим тим било много лакше напасти“.

    У ком правцу ће ситуација даље ићи постаће нешто јасније следеће суботе, 12. маја, када би амерички председник Доналд Трамп требало да саопшти одлуку о останку или изласку САД из нуклеарног споразума с Ираном.

    „Још увек постоје шансе да ће Америка остати у нуклеарном споразуму с Ираном“, каже Борислав Коркоделовић. У супротном, „за Америком би из споразума могао да изађе и Иран, а Саудијска Арабија је рекла да ће, у том случају, и сама истог часа кренути у изградњу свог нуклеарног програма, што ће ситуацију у једном ионако узаврелом региону учинити још врелијом и крајње опасном.“

    Због такве перспективе и забрињава што су на високе позиције у Трамповој администрацији доспели Џон Болтон, нови саветник за националну безбедност, и државнин секретар Мајк Помпео, а обојица су, напомиње Владимир Ајзенхамер, „тврдокорни јастребови са ставом да с Ираном нема компромиса. С друге стране, међутим, Трамп жели да има савезника у Европи, кога је пронашао у француском председнику Емануелу Макрону, а Макрон жели да споразум с Ираном опстане, и постоји могућност да ће га Трамп послушати“.

    Пресудну пак улогу у очувању крхког мира могао би да има руски председник Владимир Путин. Борислав Коркоделовић: „Русија може да одигра велику улогу. Сада се на Блиском истоку говори о томе како у Русији пронаћи новог Хенрија Кисинџера, који је 1976. успео да доведе до такозваног споразума три црвене линије између Сирије и Израела“.

    Слично ће и Владимир Ајзенхамер: „Тешко је замислити да ће Вашингтон прихватити посредничку улогу Русије и Владимира Путина, јер би то представљало својеврсно отимање бакље светског полицајца и миротворца из руку САД. Али на регионалном нивоу није тешко замислити да регионални играчи У Јерусалиму, Ријаду и Техерану, због слабљења САД схвате да би требало да се окрену источној страни и да допусте источној дипломатији да буде главни носилац регионалне дипломатије, баш као што је некада то чинио Хенри Кисинџер у име САД“.

     

    Тагови:
    рат, Блиски исток, Израел, САД, Иран
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога