Отварање Амбасаде САД у Јерусалиму прате велики протести Палестинаца код граничне ограде у Појасу Газе. Израелске снаге убиле су више десетина демонстранта, а више од две хиљаде Палестинаца је рањено.
Америчка амбасада свечано је отворена уочи обележавања 70. годишњице оснивања Израела, док се истовремено широм Појаса Газе са звучника на џамијама позивају Палестинци да се придруже такозваном „Великом маршу повратка“.
Немања Старовић, историчар и добар познавалац прилика на Блиском истоку подсећа да протести Палестинаца, у различитом виду и променљивим интензитетом трају још од 6. децембра прошле године, када је амерички председник Доналд Трамп донео одлуку о признавању Јерусалима за главни град Израела.
Како каже, јасно је да се ситуација заоштрава, имајући у виду да је у претходних пола године у протестима погинуло 16 Палестинаца, као и један припадник израелских војних снага, док је у дану отварања Амбасаде страдало готово четири пута више људи.
„Ово што се дешава свакако представља реакцију на свечану церемонију отварања америчке амбасаде у Јерусалиму, а бојим се да ће ситуација додатно ескалирати, имајући у виду да се на врло несрећан начин поклапају датуми, јер се у уторак обележава 70 година од егзодуса 700.000 Палестинаца 1948. године, након победе Израела у рату за независност, што увек додатно подгрева тензије и носи један специфичан емотивни набој. Бојим се да можемо очекивати даљу ескалацију, и то не само у том урбаном гету који називамо Појасом Газе, већ и у другим деловима палестинских територија на западној обали“, истиче Старовић.
Он не верује да ће друге, велике државе следити одлуку Американаца да своју амбасаду пребаце из Тел Авива у Јерусалим, док се то може очекивати од неких земаља мањег значаја и формата у међународним односима.
„Међутим, бојим се да је штета већ учињена. Све ово заправо представља израз те нове политике САД на Блиском истоку, која просто раскида са једном традицијом дугом седамдесет година, а коју је карактерисао, поред подршке Израелу, ипак колико-толико избалансиран приступ и одржавање одређеног нивоа веза са арапским државама. Сада се то све мења, Америка се ослања искључиво на Израел, Саудијску Арабију и мале заливске монархије које су под саудијским утицајем, што додатно антагонизује Палестинце“, примећује наш саговорник.
Старовићу се чини да то што сада званичници Саудијске Арабије практично преузимају улогу некога ко треба да „заврће“ руке Палестинцима и тера их да прихвате једнострану политику САД, доприноси томе да се Палестинци осећају изневерено од стране своје арапске браће, што свакако доприноси даљем дизању тензија.
И Јелизавета Јакимова са Руског института за стратешка истраживања за Спутњик каже да је ситуација у региону веома опасна, јер расте број убијених и рањених Палестинаца.
„Међутим, не очекујем да ће ватра прећи на друге блискоисточне земље. Мислим да нећемо бити сведоци дипломатског конфликта, већ озбиљне дипломатске расправе. За среду је заказан самит Лиге арапских земаља, а Турска је већ осудила одлуку Трампа о отварању Амбасаде у Јерусалиму. Египат је незадовољан због преоштре реакције Израела на протесте, иако је раније нудио Хамасу помоћ у решавању хуманитарне кризе, под условом да учесници протеста престану да оштећују безбедносне ограде. Међутим, Хамас је одбио тај предлог. Стога мислим да ће барем засад Појас Газе остати једина ’врућа тачка‘ која се појавила због одлуке Трампа о отварању Амбасаде“, оцењује Јакимова.
Григориј Лукјанов са московске Високе школе економије за Спутњик каже да Трампова одлука има веома јасан циљ — да припреми арапски свет и Израел за нову стратегију САД за решавање блискоисточне кризе.
„Трампов зет, који је монополизовао блискоисточну политику САД, полази од тога да нови председник може да предложи реалну солуцију за ово трусно подручје и на тај начин да уђе у историју. Нико не зна шта пише у овом плану, али јасно је да одлуку о отварању Амбасаде у Јерусалиму треба тумачити као увод у реализацију овог плана“, објашњава Лукјанов.
На питање какви се кораци могу очекивати од лидера палестинског Хамаса, Лукјанов каже да званичне политичке структуре које заступају интересе Арапа из Палестине немају могућност да на неки начин утичу на тренутну ситуацију.
„Одлука о отварању Амбасаде САД у Јерусалиму донета је средином деведесетих, а сада је само имплементирана. Лидери Хамаса могу да понављају сто пута да САД не желе мир на Блиском истоку и да је Израел извор зла, али чињеница је да овај покрет нема економске и војне ресурсе да изазове нови конфликт на том простору. Након израелских операција 2012-2014. године, Хамас је изгубио скоро сву економску инфраструктуру у Појасу Газе и неће имати чиме да храни становништво ако не започне преговоре са Махмудом Абасом и Израелом. Хамас ће пратити ситуацију, али неће доносити озбиљне одлуке, јер би то било против њихових интереса“, напомиње Лукјанов.
Хамас, закључује Лукјанов, више неће моћи да буде вођа нове интифаде, иако су присталице овог покрета биле на челу претходних устанака Палестинаца против Израела, јер он више није какав је био раније и мора да се преговара.
