Слушајте Sputnik
    Уранијум-илустрација

    На пјену од уранијума: Зашто еколошка држава ћути о посљедицама злочина НАТО-а

    CC BY-SA 2.0
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    3581

    У Црној Гори је свако скретање пажње на потенцијално погубне последице НАТО бомбардовања из 1999. године непожељно, иако је полуострво Луштица било засуто бомбама са осиромашеним уранијумом.

    Само неколико дана уочи потписивања Кумановског споразума и формалног окончања агресије НАТО-а на СР Југославију, 30. маја 1999. године, авион-бомбардер А-10 америчког ратног ваздухопловства, у два наврата гађао је бомбама са осиромашеним уранијумом рт Азра на полуострву Луштица.

    Процјењује се да је Луштица била гађана са преко 300 пројектила са уранијумским пуњењем, што је то полуострво на улазу у Бококоторски залив заједно са још неколико локалитета у Републици Србији уврстило међу подручја која су у СРЈ била навише контаминирана радиоактивним отпадом.

    То су потврдили и подаци Центра за екотоксиколошка испитивања (ЦЕТИ), па је на рту Азра на улазу у Бококоторски залив, након НАТО бомбардовања евидентирано око 87,9 килограма осиромашеног уранијума од којег је око 90 одсто касније уклоњено, док су из ЦЕТИ-ја додатно констатовали да се на Азри и даље налази максимално 10 одсто уранијумског материјала.

    И док би у Србији ова болна тема коначно могла да има и институционални епилог, што је потврдио Предлог предсједнице Скупштине Србије Маје Гојковић да се образује комисија за истрагу последица НАТО бомбардовања, у Црној Гори ствари стоје посве другачије, те је у најмлађој НАТО чланици свако скретање пажње на потенцијално погубне последице бомбардовања из 1999. године непожељно.

    То се, по свему судећи, најбоље очитује на примјеру полуострва Луштица које је, истина, било једини темељно очишћен локалитет у Србији и Црној Гори након дејстава НАТО авијације. Међутим, према ријечима Игора Дамјановића, новинара који се у више наврата бавио овом темом, то само по себи не значи да ризик по здравље грађана више не постоји. У прилог томе, он подсјећа да је НАТО авијација „у два наврата дејствовала муницијом са уранијумским пуњењем по полуострву Луштица (недалеко од познате плаже Жањице), као и да је „у том рејону касније измјерена 350 пута већа радиоактивност од дозвољене“.

    „Деконтаминација Луштице је завршена неколико мјесеци након НАТО бомбардовања. Чишћење терена загађеног уранијумском муницијом веома је скуп, сложен и тек дјелимично ефикасан процес. Подразумијева физичко уклањање неколико слојева земље, њихово одлагање на специјалне локације и попуну насталих празнина“, објашњава Дамјановић.

    Међутим, како стручњаци наводе, сама деконтаминација бомбардованог терена не значи да је опасност по здравље људи отклоњена, због чињенице да приликом удара у чврст предмет долази до сагоријевања уранијумске компоненте пројектила и ослобађања уранијумског оксида. Тада, додаје Дамјановић, настаје радиоактивна прашина, која се даље ваздушним струјама разноси десетинама километара унаоколо и таложи у води, биљном и животињском свијету, остајући тамо трајно, јер период полураспада уранијума износи 4,5 милијарде година.

    У том смислу, наш саговорник истиче да „тежња црногорских власти да се сакрије истина од становника у областима гдје је НАТО бацио осиромашени уранијум, као и миноризација и негирање опасности, представља подједнак злочин, као и пуко испаљивање радиоактивних пројектила“.

    „О каквом се беспримјерном цинизму НАТО структура и њихових локалних плаћеника ради, показује специјални приручник намијењен НАТО војницима на Косову, у чијем одјељку насловљеном ’Златна правила‘ између осталог јасно стоји да се на удаљености до 500 метара од тенка, возила, или зграде погођене пројектилима са осиромашеним уранијумом обавезно мора носити маска, а да удисање нерастворљивих честица уранијумске прашине годинама касније може изазвати канцер и дегенеративне болести код потомства“, каже Дамјановић.

    Наш саговорник такође подсјећа и да су „индикативна и два случаја са НАТО војницима који су служили на Косову и Метохији: Први, када је 2000. године комисија холандске владе наложила хитно повлачење њиховог контингента, уз препоруку да се комплетна њихова опрема коришћена на Косову, укључујући униформе и цокуле, третира и складишти као радиоактивни отпад. Док је други ’епидемија‘ канцера међу италијанским војницима који су у мисији Кфора служили на Косову“.

    Управо у том контексту се, закључује саговорник Спутњика, може посматрати и „одсуство било какве ваљане статистичке и компаративне анализе са претходним периодом кретања броја обољелих од рака у Црној Гори“, а све због, по свој прилици, последица страха власти у Подгорици да те забрињавајуће бројке не би показале „директну корелацију између НАТО бомби и страдања грађана Црне Горе“.

    Тагови:
    НАТО бомбардовање, осиромашени уранијум, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога