Слушајте Sputnik
    Језеро Газиводе

    Кључна тачка: Зашто Газиводе могу да „потопе“ дијалог Срба и Албанаца

    © Фото : Dušan Jovović
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Бранкица Ристић
    5712

    Газиводе, које су запале за око Албанцима, биле су и међу тихим условима којима је Европска унија покушала да Србију уцени за отварање приступних преговора. Званични Београд је и тада рекао свима званично — не.

    Прича да Албанци у замену за формирање Зајeднице српских општина траже од Београда да им се предају комбинат Трепча, Обилић и Газиводе испоставилa се као тачна. И није од јуче.

    Још 2015. године Албанци су ово изнели као услов, али је тада међународна заједница ову тему гурнула под тепих. Сада, када би требало да се приближава расплет преговора Београда и Приштине, тема је поново на столу.

    Рамуш Харадинај, наиме, поручује да је даљи дијалог бесмислен ако се не прича о енергетици, а иза тога стоји захтев Београду — „предајте Газиводе“. Газиводе, које су запале за око Албанцима, сетимо се, биле су и међу тихим условима којим је ЕУ покушала да Србију уцени за отварање приступних преговора. Званични Београд је и тада рекао свима званично — не.

    До данас, притисци на Србију су се у овом контексту знатно појачали, па је питање да ли ће се Бриселски споразум „удавити“ управо у овим водама.

    Политиколог Бранко Радун каже да се Бриселски споразум одавно утопио — оног момента кад је албанска стране престала да га спроводи. У том контексту, не мисли да су Газиводе нешто ново, али исто тако каже да је то стратешки важна тачка од које пре свега неће да одустану Американци, а не Албанци.

    „И када је реч о евроинтеграцијама Србије и уопште самог Балкана, оне су заустављене. Ни за то нису криве Газиводе. Албанци су сада, после консолидације у америчкој политици према Балкану, поново добили ветра у леђа вођени остацима старе администрације у којој појединци имају и економске, поред политичких интереса на Косову“, објашњава Радун.

    Језеро  газиводе
    Језеро Газиводе

    Управо због оваквих прилика Албанци и њихови западни ментори, додаје наш саговорник, и покушавају да искористе овај период чекања да се Балкан приближи ЕУ, и да издејствују за себе што више. 

    Србија има изграђену студију изградња система „Ибар—Лепеница“, где се јасно види коме Газиводе припадају. Заправо, исправно је рећи само систем „Ибар“, јер систем „Лепеница“ није никад ни урађен.

    Дакле, целокупан простор језера налази се 20 одсто у Србији, а 80 одсто на територији Зубиног Потока, на Космету. Србија све одржава и ремонтује и нико осим локалне самоуправе, то јест Срба, у тај систем не улаже. Од Газивода директно зависи производња струје и воде за пиће за Приштину, Грачаничко језеро… Све је из Газивода српско, а користе га само Албанци, па иако Срби управљају предузећем, паре сада завршавају у Приштини.

    Бриселски споразум отворио је питање ко ће управљати језером Газиводе, браном и хидроцентралом, а због тога што не може да наплати оно што производи Општина Зубин Поток, по неким проценама, сваке године губи око седам милиона евра. Две трећине језера у Србији је на територији општина Нови Пазар и Тутин, а Београд се залаже да цео комплекс „Газивода“ буде под контролом будуће Заједнице српских општина и да Зубин Поток — на чијој територији су брана, хидроелектрана и део језера, позивајући се на праксу у ЕУ — управља овим ресурсом.

    Камен-темељац за брану „Газиводе“ поставио је на Петровдан 1972. тадашњи премијер савезне владе Џемал Биједић. Грађена је из кредита Међународног монетарног фонда, који је најпре отплаћивала Југославија, а потом Србија, а радове је изводила „Хидроградња“ из Београда.

    Преграђивањем Ибра код места Газиводе (брана висока 107 метара, у основи широка 460 метара и дуга 406 метара) настало је језеро са око 380 милиона кубних метара воде која „покрива“ површину од око 12 квадратних километара. Највећа дужина је 24 километра (од места Газиводе до Рибарића), а ширина варира од једног до неколико километара.

    Влада Косова по сваку цену жели да газдује Газиводама јер се из језера водом снабдева Приштина и још неколико косовских општина. Хидросистемом „Ибар—Лепеница“ наводњава се део централног Косова, а термоелектране у Обилићу „хладе“ се водом са Газивода, па не би могле да раде ако би се овде заврнуле славине.

    Иначе, општина Зубин Поток, претежно насељена Србима, постојала је до 1965. година, када је декретом Скупштине Косова укинута, а Зубин Поток је постао месна заједница општине Косовска Митровица. Тек после изградње бране, потапањем половине Зубиног Потока и присилним исељењем Срба, на иницијативу преосталих житеља поново је формирана општина 1987. године.

    Срби су живели са обе стране бране, а квадратни метар најплодније земље тада им је плаћан 18 динара, колико је коштала и паклица „драве“, у то време најјефтинијих цигарета. Потопљено је око 600 домаћинстава, две цркве, четири гробља, под водом су и чувени двори краљице Јелене, жене краља Уроша, из немањићког периода.

    Тагови:
    Газиводе, КиМ, Албанци, Бриселски споразум
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога