Слушајте Sputnik
    Римска богиња правде и праведности Јустиција

    Спутњик сазнаје: Власницима 15 одсто од вредности отете имовине. Да ли је то праведно?

    CC0 / Pixabay
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Јелена Вучићевић
    0 447

    Процес обештећења власника чија имовина не може да се врати у натури требало би да почне 15. децембра 2018. године на основу квота које ће по свему судећи износити 15 одсто од процењене вредности имовине, потврђено је Спутњику у Агенцији за реституцију.

    „Коефицијент од 15 одсто у овом тренутку је реална опција“, наводи директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић и напомиње да је по том питању Агенција урадила све што је било у њеној надлежности, односно да је још 2017. године Министарству финансија доставила процену неутврђених основица обештећења за потребе одређивања коефицијента“.

    Обештећење ће бити исплаћивано у обвезницама, са годишњом каматом од два одсто. Власници ће новац за обвезнице добити искључиво уколико њима тргују на берзи. Томе ће претходити исплата бесповратне аконтације у готовини, у висини од десет одсто од процењене вредности конкретне имовине.

    Међутим, максималан износ који ће појединац моћи да добије без обзира на укупну вредност онога што му је узето биће пола милиона евра.     

    Секулић истиче да је од укупно 75.000 захтева до сада донето око 10.000 усвајајућих решења, којима је бившим власницима и њиховим законским наследницима враћена одузета имовина, односно утврђено право на обештећење. 

    „Када говоримо о грађанској реституцији, до сада је бившим власницима враћено 4.394 пословних простора, 900 станова и 954 зграде, што укупно чини 6.248 објеката површине 451.500 квадратних метара. Такође је враћено око 319 хектара неизграђеног градског грађевинског земљишта, затим 33.242 хектара пољопривредног земљишта, као и око 5.390 хектара шума и шумског земљишта. Само 2018. године враћено је 255 објеката, 140 пословних простора, 61 стан и 54 зграде, као и 19 хектара неизграђеног грађевинског земљишта, 303 хектара шумског земљишта и око 5.500 хектара пољопривредног земљишта“, истиче Секулић.

    И координатор „Мреже за реституцију“ Миле Антић сматра да примена Закона о реституцији иде изузетно добро у односу на не само лоша законска решења већ и на опструкцију појединих државних органа.

    „И када се погледа дејство интересних група, мањкавост овог закона и озбиљне дискриминације приликом доношења других закона који су у директној вези са применом Закона о реституцији,, кад све то узмемо у обзир, примена Закона о реституцији је добра, али само у оном делу који је и применљив и односи се на враћање имовине у натури.“

    Натурална реституција је најправеднији вид приватизације државне имовине

    Антић наглашава да постоји много простора да се цео процес убрза, нарочито када је у питању повраћај пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта. Измене закона могле би да омогуће враћање имовине у натури у много већем обиму.

    „Показало се да је натурална реституција најбољи, најправеднији вид приватизације државне имовине. Приватизација кроз натуралну реституцију донела је Србији веће буџетске приходе, и одговорне старе власнике. По правилу, враћање сваке њиве, локала, стана или покоје зграде, донело је моментално приходе од пореза које су власници почели да плаћају“, каже Антић.

    Закон о реституцији, међутим, поставља велики број ограничења који битно сужавају број некретнина које могу бити враћене у натури.

    „Требало би да се укину нека ограничења која су потпуно бесмислена. Рецимо, иако је акционарство после ослобађања од турске окупације било одлучујући замајац за развој Србије, у Закон о реституцији је убачена одредба којом су акционари онемогућени да им се та некретнина врати у натури. Данас имамо стотине некретнина које су запуштене, руиниране и ни приближно не вреде онолико колико су некада вределе. А када вратите некретнине и земљиште акционарима, фонд за обештећење може бити значајно умањен.“

    Антић наглашава да су најпроблематичније одредбе које се тичу грађевинског земљишта. „Законодавац заправо штити дивљу градњу и уводи један нонсес. Иако је Уставни суд поједине одредбе о легализацији ставио ван снаге, у чак три члана Закона о реституцији уведен је приоритет да безакоње има већи примат него реституција јер се поступак реституције прекида док се правоснажно не оконча поступак легализације“.

    С друге стране, директор Агенције за реституцију тврди да је примена закона у погледу враћања земљишта веома добра.

    „Приликом доношења Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, а водећи рачуна о неопходности одржања макроекономске стабилности земље, уравнотежен је однос између вредности имовине која се потражује, која према проценама износи 13.685.522.511 евра и економске могућности државе. Треба подвући да ни много богатије и економски развијеније државе које су спроводиле поступак реституције нису биле у могућности да у пуном обиму спроведу реституцију у било ком од ова два облика, односно ни у натуралном, у који спада и супституција, као ни у виду новчаног обештећења“, каже Секулић.

    Измене закона воде ка правичнијим решењима

    „Прекид поступка реституције у случају неуставних легализација, или још горе, изузетак од натуралне реституције пословних објеката ако су их бивши власници унели у подржављена предузећа, уз на гомилу набацаних ограничења како се не би вратио скоро ниједан метар грађевинског земљишта, доказано су спорне одредбе Закона, које би требало што пре променити“, објашњава координатор „ Мреже за реституцију“ Миле Антић и наглашава да би најважнија измена морала бити, и формално правно омогућавање супституције свих врста земљишта а не само оног које је прошло комасацију.

    Он тврди да Србија поседује више десетина пута веће површине некретнина него што се потражује.

    „Грађани потражују мање од 120.000 хектара пољопривредног земљишта, док Република Србија има у својини преко 650.000 хектара обрадивог пољопривредногземљишта. Однос потраживаног и државног шумског земљишта је 1:100“, каже Антић.

    Он напомиње и да су решења о обештећењу неспроводива у пракси јер за то Србија нема новца.

    „Пет одсто од скоро непостојећих прихода од приватизације као и педесет одсто од скоро непостојећих прихода од тзв. конверзија права коришћења у право својине на грађевинском земљишту, требало је да представља буџетски фонд за реституцију. Пошто новца у буџету од приватизација и конверзија скоро да нема, измене Закона које би омогућиле масовније и олакшано враћање имовине у натури, за шта несумњиво има услова, требало би да представљају квалитативни помак“, предлаже Антић.

    Он наглашава да је номинално издвојено две милијарде динара за исплату до краја ове године. А да би обештећење могло да се спроведе, потребно је да буде издвојено двадесет милијарди динара годишње.

    „Велики проблем у целом поступку је и то што није завршен процес пописивања имовине која подлеже реституцији. Такође, процена вредности имовине се спроводи на основу лошег упутства за процену вредности, па су оне непрецизне и нетачне. Коришћени су подаци катастра који су такође непоуздани и све те процене које су скупљене у последњих пет година су веома проблематичне за прављење било какве озбиљне рачунице“, истиче Антић.

    Грађани не морају да прихвате решења

    Уколико грађани нису задовољни решењем о повраћају одузете имовине, могу да поднесу жалбу и да после тога покрену управни спор. По исцрпљењу правних механизама у Србији, такође могу да покрену и спор пред Међународним судом у Стразбуру.

    Тагови:
    обештећење, квоте, реституција, имовина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога