Слушајте Sputnik
    Бела кућа у Вашингтону

    „Империјална“ овлашћења америчког председника — може ли Конгрес да му их одузме

    © Sputnik / Алексей Агарышев
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    0 11

    Сукоб између извршне (председник) и законодавне (Конгрес) власти у Америци траје практично од самог оснивања САД. Међутим, тај сукоб је данас актуелизован и углавном се односи на председникова овлашћења у вођењу спољне политике. Ипак, тај сукоб није онако оштар како га представљају мејнстрим медији и неће довести до смене председника.

    Када је група људи, познатији под именом „Очеви оснивачи“, писала Устав Сједињених држава, имајући на уму да су се тек ослободили тираније британског монарха Џорџа III, као доминантну грану власти у тек формираној федерацији америчких држава поставили су законодавну власт (Конгрес и његова два дома — Сенат и Представнички дом).

    Из истог разлога избегнуто је да поглавар извршне власти понесе титулу која би личила на европске монархије. Због тога је Џорџ Вашингтон постао „само“ председник. Начело о доминацији законодавне власти Вашингтон је стриктно поштовао, користећи вето само када би проценио да је неки закон противуставан.

    Међутим, то није дуго трајало. Интерпретација Устава са почетка XIX века омогућила је америчким председницима да постану доминантни у вођењу спољних послова, одбране и финансијске политике.

    У том историјском контексту требало би посматрати и данашње расправе које у Америци, судећи према ономе што се говори у медијима, постају све жучније у вези са тим ко би требало да доминира америчком политиком — председник или Конгрес.

    Те расправе у Америци заправо никада нису престајале — Абрахам Линколн био је критикован што не консултује Конгрес у вези са вођењем грађанског рата, а Франклин Делано Рузвелт зато што је маргинализовао улогу Конгреса у вођењу Другог светског рата.

    На мети критика републиканаца налазио се и бивши председник Барак Обама због, како су говорили, прекорачења извршних овлашћења председника, а данас је на мети истих оптужби Доналд Трамп. Сада оптужбе на његов рачун долазе из табора демократа.

    Оно што је за време председничког мандата другог америчког председника Џона Адамса служило за подсмех, такозвана „империјална“ овлашћења (Адамса су његови политички противници оптуживали да жели да се прогласи монархом и поспрдно су га звали „Краљ Џон“), данас је постало реалност.

    У теорији заснован на принципу „кочница и равнотеже“ између извршне, законодавне и судске власти, амерички политички систем је састављен и од традиције и преседана, каже новинар и некадашњи дописник листа Политика из Америке Милан Мишић. Међутим, амерички политички систем зависи и од личности председника.

    „Постоји стална борба између извршне и законодавне власти — једна, реч је о извршној власти и председнику, хоће да преузме што више простора, да прошири овлашћења, а са друге стране Конгрес настоји да задржи своју улогу. Историјски тренд је јачање извршне власти“, децидиран је Мишић.

    Сада изгледа као да Конгрес покушава да ограничи председникову моћ у доношењу спољнополитичких одлука. Не једном чланови оба америчка законодавна дома покушали су да на разне начине, законским ограничењима, предлозима резолуција или одбијањем да потврде председникова именовања, ограниче председникове прерогативе на том пољу.

    Председникова овлашћења су мања у вођењу унутрашње политике, него у вођењу спољне, наглашава некадашњи амбасадор у САД Иван Вујачић, јер у вођењу унутрашње политике зависи од оба дома Конгреса.

    Критике на рачун председника данас иду у смеру да он, према мишљењу чланова Конгреса, спољну политику води без довољно консултација са другим гранама извршне власти, какви су Стејт департмент, Пентагон или Министарство финансија, који, према Вујачићевим речима, чине важне компоненте у вођењу спољне политике.

    Вујачић сматра да је Конгрес иритиран председниковим хировитим начином вођења спољне политике, али мало је тога што Конгрес може да уради. У Конгресу је Сенат, горњи дом америчког законодавног тела, надлежан за спољну политику.

    „Могућности Сената су мале, он може да доноси резолуције и може кроз разна јавна саслушања да утиче на јавно мнење, али у суштини мало тога Конгрес може да учини уколико председник није доведен у питање као функција. Другим речима, уколико се не покрене поступак за његову смену, што није вероватно“, каже Вујачић.

    Осим доношења резолуција и јавних саслушања, Сенат ратификује и међународне уговоре, али Трамп још није предложио ниједан, а поцепао је неколико, што јасно указује на председникову моћ у доношењу спољнополитичких одлука, каже Вујачић. Конгрес на спољнополитичке одлуке председника може да утиче и одобравањем/неодобравањем буџета.

    Иако се у америчкој јавности све чешће спомиње да председник није способан да самостално доноси спољнополитичке одлуке, нека врста туторства над њим тешко може да се успостави.

    Процедура импичмента (поступак смене америчког председника, који је Конгресу успео само једном у историји — против председника Ендрјуа Џонсона 1869. године) веома је компликована и у случају Трампа не долази у обзир, истиче Вујачић.

    Постоје, према његовим речима, други начини за смену председника (по Члану 25 Устава), али иницијатива мора да дође из саме Беле куће, од чланова кабинета, али према Вујачићевом мишљењу то је тешко замислити.

    Када су у питању Трамп и тренутна ситуација, кључ је политички однос снага, односно чињеница да 90 одсто конгресмена процењује да им политичка судбина и будућност зависе од Трампа, каже Мишић.

    Кључни процес на који законодавно тело може да утиче на председничку администрацију, према Мишићевом мишљењу, јесте право Конгреса да потврђује председникова именовања на извршне функције.

    „Већ више од годину и по дана како је Трамп на власти, а многа значајна места нису попуњена, пре свега због тога што његова именовања треба да буду оверена у Сенату. Дакле, тај процес оверавања председникових изабраника један је од важнијих којима Конгрес покушава да установи контролу над председником“, објашњава Мишић.

    У којој мери ће Конгрес контролисати председника зависи и од односа снага у Конгресу, пре свега у Сенату, додаје.

    „Тренутно, републиканци имају већину у оба дома, она је, додуше, у Сенату веома тесна, тако да је довољно да један републикански сенатор пређе на страну демократа, па да се многе ствари блокирају“, каже Мишић.

    У вођењу спољне политике, председник има апсолутну надлежност. Иако Конгрес има последњу реч када је у питању објава рата, постоје случајеви, као што је онај са Југославијом и агресијом НАТО-а, када је председник увео земљу у рат, а да је Конгрес био, како Мишић каже, немоћан, неспреман или политички невољан да реагује.

    Слично:

    Амерички Сенат одобрио закон за обнову прислушкивања страних држављана у иностранству
    Јак ударац за Трампа: Демократа победио на изборима за амерички Сенат
    Амерички Сенат усвојио закон о санкцијама Русији
    „Банана“ за Трампа: Амерички председник заратио с НБА тимом
    Оливер Стоун: Ниједан амерички председник није радио као Путин
    Кога амерички председник не сме да прима
    Тагови:
    подела власти, законодавна, извршна и судска власт, вођење спољне политике, амерички председник, надлежности, конгресмени, импичмент, овлашћења, Конгрес, НАТО, Херберт Хувер, Франклин Делано Рузвелт, Џон Адамс, Џорџ Вашингтон, Иван Вујачић, Доналд Трамп, Милан Мишић, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога