Слушајте Sputnik
    Мапа Балкана
    © Wikipedia /

    Да ли ће Русија и Кина заменити ЕУ и НАТО на Западном Балкану?

    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    0 10

    Објашњење невоља које су нас снашле у протекле три деценије често се, с правом или не, своди на констатацију да смо преспавали пад Берлинског зида, да нисмо уочили промену светског поретка која се догодила крајем Хладног рата и да се нисмо на време престројили, па смо, ето, зато и настрадали. Ако смо тада погрешили, морамо ли да погрешимо поново?

    Јер, признаје се то увелико и на самом Западу, а и сами можемо да видимо, онај поредак апсолутне доминације Запада одлази на ђубриште историје. Хтели то власници досадашњег поретка да дозволе или не, свет се мења.

    Али на Западном Балкану та се промена још не види у довољној мери. Као да се ништа не догађа, сви и даље тежимо уласку у Европску унију, НАТО се шири, а крај историје који престаје тамо где је започео, овде као да и даље траје.

    Зашто је тако? Да ли заиста „нема назад“ у геостратешком избору који смо начинили, као што тврди председник Европског савета Доналд Туск? Када ће се промене у светском поретку осетити и на Балкану?

    Ово су питања о којима су у емисији „Нови Спутњик поредак“ разговарали наш дугогодишњи дипломата Зоран Миливојевић и Душан Пророковић, сарадник Института за међународну политику и привреду.

    „Промена светског поретка је сасвим видљива. Престао је да постоји онај поредак који је био успостављен после пада Берлинског зида, а мултиполарни свет је већ настао“, оцењује Зоран Миливојевић. „На светској сцени сад практично имамо троугао који чине Москва, Вашингтон и Пекинг, на коме и почива данашњи мултиполарни светски поредак, са новим правилима игре, и крајње је време да и ми видимо где смо у њему и шта нам ваља чинити“.

    Такозвани крај историје и потпуне америчке надмоћи, указује Душан Пророковић, „трајао је кратко, свега петнаестак година“. „Садашњи мултиполарни поредак почео је интензивно да се обликује 2008. године, а Русија и Кина су на томе почеле да раде још 1996. године, прелиминарним договором о стварању Шангајске организације за сарадњу (ШОС)“.

    Пророковић објашњава да је 2008. била кључна година „због светске економске кризе која је драматично погоршала положај и САД и европских земаља, због руске интервенције у Грузији, што је био први случај после деведесетих година да је једна земља, изузев САД, унилатерално деловала, а исте године започело је и формирање БРИК-а, почели су тада и преговори с Индијом и Пакистаном о њиховом уласку у ШОС“. „Од тада, дакле, траје овај процес изгуравања САД и европских држава из регионалних и безбедносних оквира у низу географских подручја“, каже Пророковић.

    У међувремену је Европска унија изгубила привлачност коју је имала, што више не споре ни највећи евроентузијасти. Истовремено се показује и да она уопште није гарант економског развоја — подаци Светске банке показују да је хрватски БДП знатно мањи сада него што је био у време уласка у ЕУ, румунски је нешто мањи, Бугари су још и добро прошли, утолико што им није горе него што је било, али није им ни боље… Поручује нам се отворено и да даљих проширења Европске уније неће бити у догледној будућности.

    Све ово, сагласни су Спутњикови саговорници, доводи до опадања привлачне моћи Европске уније, што је процес који ће додатно бити подстакнут даљим економским опадањем ЕУ, будући да све релевантне пројекције говоре да се кроз 10-15 година ниједна европска држава, осим Немачке, неће налазити међу првих десет економија света.

    Имајући то у виду, Пророковић поставља питање: „Шта Европска унија уопште нама може да понуди? Прецизнији одговор имаћемо тек када видимо какве ће реформе бити спроведене у оквиру саме ЕУ. Оно што смо досад могли да чујемо делује веома невесело, предлаже се некаква Европа у више брзина, ми бисмо свакако били у оној последњој, а то нам не гарантује дугорочни развој, него таворење и вишедеценијску стагнацију“.

    За разлику од Европске уније, НАТО наставља да се шири по Балкану. А опет, с друге стране, на недавном НАТО самиту председник САД Доналд Трамп припретио је изласком Америке из овог савеза, а Карл Билт, бивши шведски премијер и шеф дипломатије, сасвим озбиљно поставља питање „смрти НАТО-а“…

    „САД покушавају да редефинишу односе унутар НАТО-а. Управо због тих унутрашњих размимоилажења, па и настојања Берлина и Париза да формирају европске војне снаге, НАТО је данас значајно слабији него што је био, на пример, 1999. године. И уопште се не може предвидети шта ће се с НАТО-ом догодити у наредних десет година“, каже Душан Пророковић.

    „Ако почне да функционише детант између САД и Русије, ако Путин убеди Трампа да Русија Америци није претња, онда НАТО губи своју основну функцију супротстављања Русији. А у том случају се ствари потпуно мењају, па и на Балкану“, надовезује се Миливојевић.

    Опадање Запада, пропраћено успоном Русије и Кине на Истоку, почиње да се осећа и на Балкану.

    „Тенденције су такве да говоре да ми све више, и у економском смислу, можемо да се ослонимо на сарадњу с Русијом и Кином, и да пронађемо баланс у својој спољнотрговинској размени“, наводи Пророковић. „Неповољно је за нас, на пример, што се 75 одсто наше размене одвија са ЕУ… Својевремено су западни теоретичари објашњавали Чехословачкој да није добро да се у сличним размерама ослања на сарадњу са СССР-ом, јер тиме долази у стање политичке зависности. А нама се сада саветује сасвим супротно, да се ослонимо само на сарадњу с ЕУ. Ми морамо да потражимо нови баланс, и чини ми се да се то и догађа, додуше, не толико због некаквих наших дугорочних стратешких планова колико по инерцији и унутрашњим закономерностима самих процеса који се одвијају у свету“.

    Због тога, оцењује Пророковић, „и руски и кинески утицај на Балкану данас су много већи него пре 10 година. Русија је све присутнија и политички и безбедносно и економски, Кина пре свега економски али све више и политички, о чему сведоче и изјаве кинеског амбасадора у Београду Ли Манчанга, који је експлицитно подвукао да се решење за Косово и Метохију мора тражити у оквирима Резолуције 1244, што говори о томе да Кину сад овде занимају и политичка решења“.

    „За разлику од ЕУ, која не улаже у нашу реиндустријализацију и капиталне објекте, већ само у оно што њој самој доноси профит, стратешки најважнији инвеститор на нашем подручју сада је Кина, која улаже управо у кључне секторе за развој, у енергетику и у инфраструктуру. Када се ствари сагледају с те стране, онда код нас не би требало у првом плану да буде приступање ЕУ, него јачање односа с Кином. На војном плану пак главни партнер нам је Русија, при чему и једна и друга пружају подршку Резолуцији 1244 и међународном праву. Имајући све ове факторе у виду, нашу позицију је потребно реално сагледати, и на основу тога направити националну стратегију“, закључује Зоран Миливојевић.

    Тагови:
    Балкан, Русија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога