Слушајте Sputnik
    Ловћен

    Ударац са Ловћена: Црна Гора уплиће прсте и у решавање питања Косова

    CC0 / Јавно власништво
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    3555

    Министри Владе Србије на челу са премијерком Аном Брнабић у среду су на путу за Требиње на заједничку сједницу са Владом Републике Српске по слијетању на Тиватски аеродром прошли кроз Црну Гору, након чега су се при повратку за Београд поново вратили преко Тивта.

    Детаљ да је комплетна Влада Србије неколико сати боравила у Црној Гори, а да се, макар на кратко, успут није срела ни са једним од црногорских званичника вјероватно довољно сликовито говори да односи између Београда и Подгорице, благо речено, не иду узлазном линијом.

    Напротив, последњих мјесеци свједоци смо правог мини дипломатског рата, који се нарочито интензивирао након слања црногорских војника и официра на Косово и прославу годишњице „Олује“ у Хрватској, као и свакодневних најава званичне Подгорице да је одлучна да се обрачуна са Српском православном црквом (СПЦ) у Црној Гори доношењем новог закона о слободи вјероисповијести на јесен.

    Упечатљива је такође и оцјена патријарха Иринеја да је положај Срба у Црној Гори налик оном у бившој НДХ-а, те маркантна чињеница да најзначајнија политичка фигура у Србији предсједник Александар Вучић читавих шест година, од како се налази на највишим државним функцијама, ниједном није био у Подгорици.

    Истовремено, из црногорске владајуће Демократске партије социјалиста поручују да се протеклих дана „не случајно води права хајка, што у Србији, што у Црној Гори, у вези са наводном угроженошћу Срба у Црној Гори“, те да је Црна Гора независна и да се о њеној судбини „никада више неће одлучивати ван њених граница“. Ту је и најсвјежија изјава црногорског премијера Душка Марковића, који је критикујући изјаву шефа српске дипломатије Ивице Дачића о лошем положају Срба у Црној Гори, оцијенио да је та изјава „нетачна и непристојна“.

    Ако се на све дода и случај Саре Видак, Београђанке која је већ данима утамничена у Спужу због наводног напада на суткињу Суда за прекршаје у Котору, а који је у старту добио димензију медијско-дипломатског инцидента, онда је посве јасно да „има нешто труло“ на релацији Подгорица–Београд.

    Коментаришући тему актуелних српско-црногорских односа, потпредсједник Демократске српске странке Матија Николић примјећује да је засигурно „најчуднија ствар у последње вријеме била та да су односи између власти у Подгорици и власти у Београду до скоро били готово идилични“.

    „Више од двије деценије траје непрекинута антисрпска политика власти у Подгорици која се на све начине трудила да Србе доведе у што тежи положај. Од понашања за вријеме НАТО агресије, преко сецесије заједничке државе, признања лажне државе Косово, протјеривања из стварног живота српског језика и ћирилице, и асимилације која иде до тих размјера да су на попису од прије 15 година скоро двије трећине грађана Црне Горе говорила српским језиком, а на попису од прије 7 година много мање од половине. Такође, ту је и немогућност да се запосле политички неподобни, а они су углавном Срби, и практично потпуно нестајање Срба из друштвеног и јавног живота Црне Горе“, каже Николић за Спутњик.

    Николић се пита који су стварни разлози за промјену приступа званичног Београда и каже да је за сада тешко закључити да ли се више није могла трпјети црногорска политика која најчешће служи као један снажан вид притиска на Србију из региона да прихвати одлуке које су против њених највиталнијих интереса.

    „Да ли је слање симболичног броја црногорских војника у униформи Кфора на Косово, или присуство црногорског војног аташеа на прослави ’Олује‘ у Книну била кап која је прелила чашу, видјећемо у данима који долазе“, указује наш саговорник.

    Ипак, према мишљењу потпредсједника ДСС-а, оно што би у наредним данима могао бити главни камен спотицања у односима Србије и Црне Горе јесте покушај решавања питања Косова гдје, према Николићевом виђењу, Црна Гора у међународним оквирима служи да опет што више квари позиције Београда, а такође, ту је, како предвиђа, и доношење закона о вјероисповјести који може озбиљно да угрози позицију СПЦ у Црној Гори, којој вјерује огроман број грађана у Црној Гори.

    Аналитичар и публициста Ратимир Вујачић спор на релацији Подгорица–Београд види као „чисти привид“. Према његовом мишљењу, главни проблем је заправо у самој Црној Гори, док су се у релацији са Београдом двије политике у прошлости често узајамно помагале и усклађивале, највише на штету Црне Горе и њеног народа.

    „Прилика је да и овдје изнесемо чувену дилему да је посриједи незнање или корупција. Или да ипак кажемо — корупција која рачуна на незнање. Изузетак од овог правила је изјава патријарха Иринеја о паралели са НДХ-а, па је ваљда, управо због тога, протумачена као претјерана. Наиме, сви су примијетили како у Црној Гори нема логора. Али нијесу примијетили да у Европи нема Хитлера“, каже он. 

    Колико је спор о Србима и Црногорцима „лажан и погибељан“, најбоље се види на примјеру несрећних и подметнутих „идентитетских“ одредби, сматра Вујачић.

    „Свим ДПС патриотама је ’промакла‘ чињеница да је број књига написаних на црногорском језику једнак или приближан броју нула! И да, према томе, дилема није српски или црногорски језик, него писменост или неписменост. Стога је и ’брига за Србе‘ у Црној Гори дакле чисти промашај, или пак подвала. Суштинско питање није однос Београд–Подгорица, већ однос саме Црне Горе према властитој традицији коју према ДПС-у ваља још једном рушити“, указује Вујачић.

    Стога, у већ виђеном револуционарном маниру, како каже наш саговорник, превиђа се да је данашња подјела на Србе и Црногорце у Црној Гори искључиво ДПС тековина, коју су стидљиво започели још Титови комунисти.

    „Превиђа се и да је било какво признавање тих подјела навођење воде на ДПС млин. Не увиђа се да је на дјелу још једна инфантилна авантура, да се у име свијетле будућности‘ и ’нових вриједности‘ веома неодговорно и на непримјерен начин поништава и руши традиција са маниром слона у стакларској радњи. Титоизам је у име револуције у Црној Гори рушио саме темеље традиције, ударајући на својинске односе, правну државу, грађанску демократију, религију, обичаје, морал… У свему је имао какве-такве учинке, који су Титином смрћу убрзо нестали и претворени у прах и пепео. Остали су нам једино кадрови потомци Титине револуције и њихово схватање поштења и морала. Ти кадрови не само да више не бирају средства, него ни циљеве. Умјесто њих то раде неки други“, закључује за Спутњик Вујачић. 

    Тагови:
    Ана Брнабић, Црна Гора, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога