Слушајте Sputnik
    Знаменити Албанци

    Ново албанско „откриће“ са опасним циљем: „Марко Миљанов је Марк Миљани — Албанац“!?

    © Sputnik / Небојша Поповић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Небојша Поповић
    7580

    Да су маштарије о великој Албанији и те како стварне, потврђује писање популарних албанских портала који су објавили „историјски“ осврт о „трагичним последицама отуђења Албанаца у Црној Гори“.

    Текст који је објављен на албанским порталима „Малесија“ и „FMImages“, бави се животима тројице знаменитих „Албанаца“ с краја 19. и почетка 20. вијека који су, како се наводи, живјели у вријеме када се „одлучивано о судбини албанских територија у Црној Гори“.

    У питању су ни мање ни више него чувени кучки војвода Марко Миљанов Поповић (у албанској верзији — Марк Миљани), затим војвода и ондашњи министар одбране Црне Горе Илија Пламенац, те знаменити васојевићки бригадир Авро Цемовић (или по албански — Авро Цеми).

    У жељи да напрасно присвоје неке од најзнаменитијих Црногораца, аутори текста наводе да албанска историја препознаје много таквих случајева, када су „због жеђи за чином и државним положајем, њихова дјеца напустила своју нацију и језик и издали крв својих очева и дједова“, након чега су прелазили на страну албанских непријатеља који су их користили за инвазивне сврхе.

    Као најбоље примјере асимилације и инструментализације појединаца албанског поријекла аутор објашњава да је не случајно одабрао управо поменути славни тројац из црногорске историје, јер је „сваки од њих повезан са одређеном албанском територијом у Црној Гори“ и то: Марко Миљанов (Марк Миљани) са Малесијом (Кучима), Илија Пламенац са Твиловом (Црмница) и Авро Цемовић (Авро Цеми) са подручјем Плава и Гусиња.

    Наравно, поред чињенице да се ради о толико фантастичним тезама са којима се напросто озбиљно не полемише, неколико детаља ипак заврјеђују осврт.

    Да је у питању елементарно незнање албанских аутора свакако на првом мјесту упућује беспризоран покушај присвајања једног од најчувенијих Црногораца, (а тиме уједно и Срба), којег историја памти — Марка Миљанова Поповића.

    За Марка Миљанова се, на примјер, каже да је био војвода Књажевине Црне Горе албанског поријекла из покрајине Кучи, да је предводио своје племе у ратовима против Отоманског царства, али и да је такође био вођа црногорских снага против Албанаца, како би се Малесија припојила Црној Гори, због чега је касније зажалио, „али је било касно, јер је штета већ била учињена његовом (албанском) народу“.

    Наиме, из ових навода се лако може закључити да аутори о Марку Миљанову не познају чак ни елементарне лако провјерљиве чињенице, попут, на примјер, оне како се дотични заиста презивао, односно, да је кучки војвода рођен у Медуну као Марко Поповић од оца Миљана и мајке Борике, због чега ће у народу и остати чувен као — војвода Марко Миљанов. Намјесто тога, фалсификатори су се упецали већ на првом кораку, тврдњом да је војводи Марку право презиме у ствари било албанско — „Миљани“.

    Додајмо притом, да су у свом незнању или лошој намјери, „историчари“ пренебрегли и чињеницу да су управо благодарећи Марку Миљанову настали неки од најљепших описа из живота и обичаја часног албанског народа, који ће неким будућим генерацијама поштених албанских научника бити можда и једини вриједан писани историјски извор и оријентир о сопственом народу тога времена.

    Тако је, не дијелећи за живота људе на то ко је из којега племена и народа, о Албанцима Марко у свом дјелу о „Животу и обичајима Арбанаса“ заправо писао најљепше, говорећи да: „Нико није више од Арбанаса с малијем добрим задовољан и малијем злим огорчен“!

    Елем, када се подвуче црта, чини се да на изазов ревидирања историје, у циљу постизања политичких циљева на Балкану, није остао имун ни албански фактор, па се умјесто вјечне захвалности Марку Миљанову коју Албанци у Кучима и данас на сваком кораку исказују, у одређеним квазинаучним круговима, који подупиру идеје велике Албаније, Марко држи за негативну личност.

    Ништа боље нису прошла ни преостала два знаменита Црногорца — војвода Илија Пламенац и бригадир Авро Цемовић.

    Пламенцу као Црногорцу из Црмнице, наводно „албанског поријекла“, дотични аутори највише замјерају што је био један од водећих команданата који је предводио црногорске снаге у окупацији Бара 1877. године и Улциња 1878. године — два града која су тобоже „углавном насељавали Албанци“.

    Са друге странe, за васојевићког бригадира Авра Цемовића тврди се да је такође тобоже „рођен са албанском припадношћу“, након чега је асимилован у Бошњаке, да би потом „служио српско-црногорској политици, правећи варварске злочине и геноцид над Албанцима и Бошњацима“ у околини Плава и Гусиња.

    Све у свему, неувјерљива прича о крађи и бескрупулозном проглашавању неких од највећих личности из историје Црне Горе за тобожње Албанце, поред све своје апсурдности, не мора нужно бити наивна.

    Напротив, ако се само за тренутак занемаре све неистине и произвољности на којима почива поменута фатаморгана, остаје чињеница да се у конкретном случају у очима албанских аутора, прије свега ради о репрезентима одређених територија у Црној Гори, и то оних које се не случајно протежу дуж читаве црногорско-албанске границе: од Бара до Улциња, преко Црмнице и Куча (Малесије), закључно са Плавом и Гусињом…

     

    Тагови:
    Албанци, регион
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога